Altiparmakov: Ovo je populistička mera

Izmenama penzijske reforme Francuzi će u penziju moći da odlaze mlađi. Naime, novi francuski zakon počeće da se primenjuju u septembru 2026. godine, a najinteresantnija mera je smanjenje starosne granice potrebne za penzionisanje za one rođene 1964. godine i kasnije. Za njih je do sada uslov za odlazak u penziju bio 63 godine života, a nakon izmena biće 62 godine i devet meseci. Granica se snižava za po tri meseca sve do 1969. godišta. Tako oni rođeni 1969. i kasnije moći će u penziju kao i do sada – sa 64 godine života. Reforma koriguje i broj godina koje se koriste za obračun penzija ženama sa decom. Penzijski obračun se zasnivao na prosečnoj godišnjoj plati za 25 najboljih godina karijere, a od sada će se uzimati u obzir 24 najbolje godine za majke jednog deteta, odnosno 23 najbolje godine staža za žene koje imaju dvoje ili više dece.

Budući da dugoročne projekcije reforme penzijskog sistema sve češće pominju da će nepovoljna demografija usloviti da se i kod nas vremenom pooštravaju uslovi za odlazak u starosnu penziju (ali svakako ne pre nego što se izjednače godine života i za žene i za muškarce), postavlja se pitanje zašto Francuzi mogu, a mi ne.

Dr Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta Srbije, kaže za „Politiku” da što se tiče smanjenja starosne dobi za određene generacije osiguranika u Francuskoj, sa 63–64 godine na 62 godine starosti – možemo otvoreno reći da se radi o krajnje populističkoj meri, koja, nažalost, predstavlja nastavak neodgovorne penzijske politike koja u Francuskoj traje već par decenija.

U uslovima demografskog starenja, kada se rađa manje dece i građani žive duže, neophodno je da se i starosna granica za penzionisanje povećava paralelno sa povećanjem očekivanog trajanja života. To je uslov očuvanja penzijske i fiskalne stabilnosti, i upravo to vidimo da čine manje-više sve evropske zemlje, sa par eventualnih izuzetaka, gde se Francuska posebno ističe kao negativan primer.

– Iako se u široj javnosti ponekad ovakve populističke mere predstavljaju kao „društveno odgovorne” reforme sa ciljem povećanja dobrobiti građana, istina je potpuno suprotna. Sve skandinavske zemlje, koje su apsolutno prepoznate kao socijalno najodgovornije, bez izuzetka povećavaju starosnu granicu za penzionisanje, i baš proteklih par meseci u žiži javnosti su bili planovi da se u Danskoj starosna granica sa 67 godina postepeno povećava ka 70 godina starosti, kako danski građani budu duže živeli u narednim decenijama. Takođe, veoma je aktuelna i penzijska reforma u Nemačkoj, gde kancelar Merc objašnjava građanima da će takođe biti neophodno u narednim decenijama postepeno povećavati starosnu granicu sa sadašnjih 67 godina. Za to vreme, Francuska popušta pred populističkim zahtevima i smanjuje starosnu dob na svega 62 godine (za pojedine generacije osiguranika) – kaže naš sagovornik.

Makron, dodaje, kao i njegovi prethodnici Oland i Sarkozi, da očigledno nema političke hrabrosti i odvažnosti da francuskim građanima kaže isto ono što Merc govori nemačkim radnicima – da je neminovno da se duže radi kako se produžava očekivani životni vek. Dovoljno je da pogledamo nekoliko osnovnih ekonomskih i fiskalnih statistika pa da uvidimo skupu cenu francuskog populizma, koja će samo rasti u godinama koje dolaze.

– Nereformisani penzijski sistem ključni je uzrok visokog deficita u Francuskoj koji prevazilazi pet odsto BDP-a, bez realnih mogućnosti za osetnije smanjenje u narednom periodu. Visoki iznosi deficita povećavaju javni dug, koji je i u Nemačkoj i u Francuskoj iznosio oko 60 odsto BDP-a pre 20 godina. Zahvaljujući odgovornoj penzijskoj i fiskalnoj politici, javni dug Nemačke je i danas oko 60 procenata BDP-a, dok se u Francuskoj maltene duplirao i iznosi 115 odsto BDP-a, sa tendencijom daljeg rasta – kaže dr Altiparmakov.

Neodgovorna fiskalna politika, ističe on, praćena je dodatnim smanjenjem životnog standarda u Francuskoj, koji je pre 20 godina bio svega pet odsto niži nego u Nemačkoj, a danas francuski standard zaostaje za Nemačkim više od 15 odsto. Cena Francuske neodgovorne penzijske politike već je dakle došla na naplatu, a tek će kulminirati dodatnim zaostajanjem životnog standarda u narednim godinama kada neodrživa budžetska politika krene da snažnije urušava makroekonomsku stabilnost.

– Otuda mislim da bi eventualno ugledanje na Francuski penzijski sistem bilo uporedivo sa ugledanjem na cvrčka, u basni „Cvrčak i mrav” – zaključuje Altiparmakov.

Favorizovanje žena i u Srbiji

Što se tiče penzijskih izmena u Francuskoj koje favorizuju ženu sa decom, tu nema ničeg spornog, ova praksa može se sresti u mnogim zemljama, uključujući Srbiju. Naime, našim PIO zakonom je propisano da 2032. godine, kada se starosna granica za penzionisanje žena i muškaraca izjednači na 65 godina starosti, žene sa jednim ili dvoje dece će dobijati dodatni penzijski staž u visini od šest meseci za svako dete. Ovakvo rešenje se može opravdati po više osnova i bazira se na logici da penzijski sistem treba da prepozna činjenicu da žene koje rađaju i odgajaju decu (koja će biti budući uplatioci PIO doprinosa) nisu u istoj poziciji kao i drugi penzijski osiguranici, već one na ovaj način dodatno podržavaju opstanak penzijskog sistema međugeneracijske solidarnosti.