Amerika se oslobađa vouk virusa

Danijel Goldhagen, američki politikolog, objavio je 1996. godine knjigu „Hitlerovi voljni dželati” s tezom da su obični Nemci ne samo nacistički funkcioneri nego narod kao celina bili svesni i dobrovoljni učesnici Holokausta zbog specifičnog „eliminacionističkog antisemitizma”, kulturno ugrađenog u nemačku civilizaciju. Teza je bila senzacionalna, ali na sreću je brzo akademski diskreditovana. Goldhagen je mešao individualne zločine sa kolektivnom kulturnom determinacijom, ignorišući kontradiktorne dokaze. Konstruisao je kolektivnu krivicu tamo gde postoji složena istorijska dinamika. Isti mehanizam autoritarna vouk ideologija, koja umesto nauke nameće socijalne konstrukcije, Americi je kao dominantni istorijsko-analitički okvir dvadesetih godina ovog veka nametnula kritičnu teoriju i kritičnu rasnu teoriju (Critical Race Theory). Ista logika kolektivne krivice, isti metod etiketiranja čitavih zajednica kroz inherentnu patologiju, isto ignorisanje komparativnih praksi (rasizam i robovlasništvo su globalne pojave kroz istoriju na primer) kao kod Goldhagena.

Poslednjih godina Amerika se otrežnjava posledica od vouk virusa. Ukida se kritična rasna teorija, odustaje se od rodne „fluidnosti”, davanja deci lekova koji blokiraju njihov pubertet dok se ne „odluče” kog će pola da budu. Uticajne demokrate, glavni javni akteri promocije vouk autokratije i ostrahizma, prestaju da signaliriziraju svoje vrline ističući koje su „njihove zamenice”, muškost je ponovo evolutivna kategorija i prihvatljiva osobina. Odustajanje od voukeizacije Amerike najbolje se vidi kroz profile demokratskih kandidata u primarnim izborima za jesenje međuizbore i izbore za guvernere i gradonačelnike velikih gradova. U Kaliforniji, gde je voukeizam pomodarstvo pustilo duboke korene, postoji verovatnoća da i novi guverner i novi gradonačelnik Los Anđelesa budu republikanci. Birači su rekli dosta terminalnoj fazi voukeizma – suicidalnoj empatiji, o kojoj je ovde bilo reči, koja vodi direktno u autodestrukciju društva.

Srpski autošovinizam je direktni proizvod klijentelističke kvazinaučne „elite” srpskog civilnog društva, blede kopije američkog vokeizma. Ona je godinama donatorski pomagana od struktura čije se prakse u Americi konačno demontiraju. Vouk metode na Balkanu primenjuju se da bi se ostvarili skriveni partikularni ciljevi poput nezavisnosti Kosova, a ne samo da bi se ispravile socijalne nepravde. Ne libi se zato da se koristi na drugim mestima već kanselovane, Goldhagenove metode satanizovanja Srba i Srbije.

Izjave Marije Vasić i Kokana Mladenovića su poslednji primeri ovog procesa. Podsetimo, Vasićeva, profesorka sociologije u novosadskoj gimnaziji, komentarišući redove vernika ispred Hrama Svetog Save koji čekaju da celivaju Časni pojas Presvete Bogorodice, izjavila je da je to „čist fetišizam” i „jedan od najprimitivnijih magijsko-paganskih običaja”. U večernjoj političkoj emisiji uspela je, u patetičnoj nameri da se predstavi kao autoritet i ekspert, da spomene i De Brosesa i Dirkema. Istovremeno, reditelj Kokan Mladenović stotine hiljada tih vernika uporedio je sa publikom Marka Perkovića Tompsona, pevača čije se ime vezuje za glorifikaciju ustaškog pokreta, sve pod etiketom „klerofašističke države”.

Fetišizam je reč koja na prvu loptu asocira na seksualne inklinacije, na predmete koji zamenjuju osobu ili odnos, neretko na patološku fiksaciju. Vasićeva taj termin primenjuje na praksu pravoslavnih vernika koji mirno stoje u redu, ne uznemiravaju nikoga, ne blokiraju saobraćaj, ne šire govor mržnje, ne izručuju cisterne fekalija ni na koji objekat. Stoje u redu i čekaju da konzumiraju svoju slobodu veroispovesti i njeno javno praktikovanje, tekovine liberalizma koji nam je doneo i koncept ljudskih prava. Kada se verska praksa jedne zajednice javno etiketira kao primitivna i patološka, to nije liberalni kritički stav, već negacija liberalizma i srpska autošovinistička verzija vouk totalitarizma. De Broses, francuski putopisac, koga Vasić navodi kao naučni autoritet, u ozbiljnoj antropologiji već decenijama stoji kao opominjući primer kolonijalne epistemologije, ne kao referentna tačka. Skovao je pojam fetišizam od portugalskog feitiço kako bi opisao afričke kultne prakse koje evropski kolonijalni posmatrač nije razumeo i prema kojima je a priori bio superioran. Vasićeva, verovatno tendenciozno, izostavlja ono što je kod Dirkema centralno, da postoji ista fundamentalna struktura koja stoji iza svih religija bez izuzetka – razlika između sakralnog i profanog. Svaki predmet može postati sakralan. Hrišćanska relikvija, australijski tjurunga, budistička šarira, jevrejska mezuza, sve su to, u Dirkemovoj analitici, strukturno ekvivalentne pojave.

Vasićeva je u jednom dahu u jednoj političkoj emisiji upotrebila i De Brosesa i Dirkema, kolonijalnog klasifikatora i njegovog implicitnog kritičara, kao saglasne svedoke iste teze. Ona opisuje praksu celivanja relikvije kao „pripisivanje natprirodnih svojstava predmetima i verovanje u njihove natprirodne moći”. Jovan Damaskin, teolog koji je u osmom veku branio poštovanje ikona od ikonoklastičkih napada, postavio je distinkciju koja je i danas teološki operativna: čast data ikoni ili relikviji prelazi na onoga koga predmet predstavlja ili s čim je bio u kontaktu. Predmet nema imanentnu, njemu svojstvenu natprirodnu silu. Vernik koji celiva pojas ne veruje da pojas ima moć – veruje da je pojas veza ka Bogorodici.

Vasićeva ne pominje mezuzu, svitak s tekstom Tore koji se stavlja na dovratak i nosi zaštitnu funkciju niti Crni kamen u Meki koji muslimanski vernici celivaju tokom hadža iako su u pitanju identične prakse i struktura odnosa prema svetom predmetu. Ne pominje i budističke relikvije, Zub Bude u Kandiju, šarire, ostatke kremacije prosvetljenih monaha, predmet kultnog poštovanja u celoj jugoistočnoj Aziji, niti hinduistički Murti, kipove u koje vernici veruju da božanstvo bukvalno ulazi i živi.

Arsenal termina koje je Vasićeva ispalila – fetišizacija, primitivni obredi, magijsko-pagansko izvučen je iz pozitivističke sociologije 19. veka koja je odavno problematizovana zbog svog kolonijalnog porekla. Vasićeva je u svom nastupu demonstrirala selektivnu erudiciju u službi unapred donesenog zaključka o vernicima SPC, koji čine veliku većinu stanovnika Srbije i Srba u svetu, čistu goldhagenizaciju. Mladenovićeva ocena da vernici pred hramom nisu slobodni jer im se ne nudi „normalnije verovanje” je paternalizam u najčistijem obliku, takođe u funkciji goldhagenizacije. Masa ne zna šta joj treba. Kokan Mladenović zna. Kolonijalni antropolozi su bar imali terensko iskustvo.

Iako patetične, ove izjave nisu bezazlene. Što je kraj izvesniji, to su potezi koje poražene strukture čine sve radikalniji. Ovo se najbolje vidi ovih godinu i po dana u Srbiji. Hrvatski evroposlanik Gordan Bosanac, i sam pripadnik zelene frakcije voukeizma koja se konačno raspada, sve je ogolio komentarišući novi izveštaj o EP o Srbiji, koji inače smatra „najprogresivnijim” telom EU: „Nema tu ničega dobrog prema Srbiji.” Na sreću „najprogresivniji” deo američkih demokrata gubi pred ostatkom stranke koja smatra da se treba vrati ka centru i klasnim pitanjima, a ne identitetskim politikama i utopističkim vizijama. „Zvanični izveštaj Stejt departmenta upućen Kongresu SAD, objavljen ove godine pod nazivom „United States Policy to Promote Regional Stability and Prosperity in the Western Balkans”, sadrži jednu rečenicu koja je važnija od svih grant prijava i koja kaže da je period američkog nation-buildinga završen”, kako je to lepo primetio naša ambasador u SAD Dragan Šutanovac. Strpljenje, doslednost i pažljiva rekalibracija spoljnopolitičkog kursa zemlje su sada ključni.

*Politički analitičar