Koga ljubimo a kome nedostajemo

U sezoni godišnjih odmora, koja je već počela, mnogi će svojim prijateljima na društvenim mrežama poručivati: „Odmaraj”. Naravno, ni ja neću biti izuzetak, iako se, kad mi to neko napiše, uvek zapitam koga ili šta da odmaram. Trebalo bi sebe, pa se pitam zašto mi ne napišu „Odmaraj se” i kad je to povratni glagol „odmarati se” prešao u „odmarati”.

Naša sagovornica na temu očuvanja duha srpskog jezika Rajna Dragićević, leksikolog i leksikograf, kaže da su i autori „Normativne gramatike srpskog jezikaˮ zapazili ovaj problem, pa u knjizi stoji napomena upravo u vezi s upotrebom ovog glagola: „Glagol odmarati se (nesvrš. vid), odmoriti se (svrš. vid) pogrešno je upotrebljavati kao nepovratni prelazni glagol, dakle treba odmaramo se (ne: odmaramo); Idem da se malo odmorim (ne: Idem malo da odmorim) i sl.ˮ

– Postoje bar dva razloga zbog kojih dolazi do pogrešne upotrebe ovog glagola. Prvi je u analogiji koju su govornici uspostavili između glagola „odmoriti seˮ s onim glagolima koji se zaista mogu paralelno koristiti kao povratni i nepovratni, npr. „brinutiˮ i „brinuti seˮ, „šetatiˮ i „šetati seˮ. Drugi razlog je, verovatno, u skraćivanju rečenica tipa „Odmori dušu.” Bez obzira na razlog koji dovodi do greške, „Normativna gramatika” Matice srpske daje jasno uputstvo u vezi s upotrebom ovog glagola – poručuje Rajna Dragićević.

Takođe je mnogima od nas uvek neprijatno kad nam neko na društvenim mrežama napiše: „Nedostaješ.” Kome ili čemu nedostajemo? Prostoru (kao dekor)? Dežurnim tračarama (kao nov materijal za ogovaranje)? Ili osobi koja nam je to napisala? Ako nedostajemo osobi ili osobama, ukoliko ih je više, zašto nam onda ne napišu: „Nedostaješ mi” ili „Nedostaješ nam”?

Rajna Dragićević potvrđuje da je nepravilno upotrebiti glagol „nedostajatiˮ bez logičkog subjekta u dativu, tj. bez preciziranja ko je onaj koji oseća nedostajanje. Međutim, pogrešna upotreba se polako širi u srpskom jeziku i, prema njenim rečima, postoje bar tri razloga za to.

– Prvi razlog leži u jezičkoj ekonomiji, koja predstavlja jednu od tendencija u savremenim jezicima. Potreba za skraćivanjem naročito je upadljiva u leksici, a to se može videti u sve većem broju reči nastalih skraćivanjem sintagmi u jednu reč, npr. „havajkaˮ (umesto „havajska košuljaˮ), „generalkaˮ (umesto „generalno spremanjeˮ) ili slivanjem dveju reči u jednu, npr. „balkanalijeˮ („Balkanˮ plus „bahanalijeˮ). Drugi razlog ovakve upotrebe glagola „nedostajatiˮ je semantički. Pogled u elektronske korpuse srpskog jezika pokazuje da se „Nedostaješˮ za sada najčešće koristi u čituljama. Čini se da se namerno ne precizira kome neko nedostaje da bi se poslala poruka o velikom broju onih koji dele to osećanje – porodica, prijatelji, kolege itd. Treći razlog ovakve upotrebe glagola „nedostajatiˮ izazvan je kod nekih govornika srpskog jezika potrebom za učtivošću, jer ima onih koji smatraju da iz skromnosti treba izbegavati upotrebu lične zamenice „jaˮ u nominativu i ostalim padežima. Ipak, preporučuje se precizno i jasno izražavanje, a to znači i obaveznu upotrebu odgovarajuće zamenice u funkciji logičkog subjekta uz glagol „nedostajatiˮ – napominje naša sagovornica.

Jezičkom ekonomijom možda se mogu objasniti, ali ne i opravdati poruke tipa „ljubim” ili „grlim”. S razlogom se možemo zapitati koga ili šta ljubi i grli onaj ko to napiše? Vazduh koji udiše? Ceo svet? Ili osobu kojoj je poruka upućena? Ako je upućeno osobi ili osobama, zašto onda nije napisano „ljubim te”, „ljubim vas” itd?

Rajna Dragićević kaže da je i ovde reč o jezičkoj ekonomiji ili namernoj neodređenosti izazvanoj različitim vanjezičkim razlozima, ali i potvrđuje da glagoli „ljubiti” i „grliti” jesu prelazni glagoli koji zahtevaju objekat u obliku akuzativa, što znači da ih prilikom upotrebe treba dopuniti odgovarajućim objektom (ljubim te, ljubim vas).

U želji da se nešto opiše u punom intenzitetu, mnogi su skloni preterivanju, a kad im nedostaju reči za takvo preterivanje izmisle je, pa je tako na društvenim mrežama nikla i reč „prestrašno”. Ako je nešto strašno, zar to nije već samo po sebi dovoljna kvalifikacija? 

– Za pridev „strašanˮ u Rečniku srpskoga jezika Matice srpske navode se sinonimi „stravičanˮ, „užasanˮ, jer ta reč u svojoj semantici već sadrži element izrazitog stepena. Zbog toga nema opravdanja za dodavanje prefiksa „pre-”, kojim se to značenje dodatno pojačava. Međutim, živimo u vremenu u kojem je važno privući pažnju, a to se u jeziku postiže upotrebom leksike koja označava najviši stepen dramatičnih pojava – kaže Rajna Dragićević i dodaje da je jedno svoje istraživanje posvetila „apokaliptičkim rečimaˮ, koje su preplavile naše medije:

– Tako čitamo o „šok prepisciˮ, „agoniji nezadovoljnih bankaraˮ, „haosu u kućiˮ, „teroru smradaˮ, „cunamiju neukusaˮ, „poplavi tabloidaˮ, „oluji ljubaviˮ, „drami naših pevačica u Dubaijuˮ, „modnoj katastrofiˮ, „vodenom armagedonu u Francuskojˮ. A i sportski novinari sve češće izveštavaju o „epskom obrtuˮ i „epskom dueluˮ.

Prema njenim rečima, apokaliptičke reči se uglavnom koriste za nepoželjne događaje, ali su počele da se upotrebljavaju i za poželjne pojave, pa u medijima čitamo npr. o „brutalnom izgleduˮ lepe osobe.

– U toj atmosferi potrebe za preterivanjem da bi se privukla pažnja čitalaca ili pratilaca na društvenim mrežama, sve se češće koristi prefiks „pre-” uz imenice i prideve da bi se postigla naročita ekspresivnost. Pridev „prestrašanˮ nije usamljena pojava. U korpusima pronalazimo primere i za reči „prelepoticaˮ, „prepametnicaˮ, „prelepotaˮ, a prefiks „pre-” se dodaje i na prideve koji označavaju potpunu zasićenost osobinom, pa tako čitamo „pregenijalanˮ, „preodličanˮ, „presavršenˮ. Važno je imati u vidu da se prema normi srpskog jezika, prefiks „pre-” ne dodaje na imenice, a da je njegova upotreba uz prideve koji označavaju visok stepen osobine suvišna – zaključuje Rajna Dragićević.