Finale postavlja pitanja

Dok se ovih dana govori o finalu nacionalnog prvenstva Srbije u košarci, pažnja je uglavnom usmerena na ono što se vidi na terenu. Ko je pobedio, ko je izgubio, ko je iznenadio, a ko razočarao.

Međutim, vrednost ovogodišnjeg finala možda nije u onome što se dogodilo na parketu, već u pitanjima koja je ono otvorilo.

Prvi put posle mnogo godina srpska košarka je dobila završnicu u kojoj nema ni Partizana ni Crvene zvezde. Za jedne je to slučajnost, za druge senzacija. Ali možda je važnije od svakog rezultata to što nas je ovakav rasplet podsetio da košarkaški život u Srbiji postoji i izvan svetla najvećih reflektora.

Poslednjih decenija navikli smo da srpsku košarku posmatramo kroz njen najvidljiviji deo. Kroz velike klubove, velike budžete, Evroligu, NBA i medijski prostor koji pripada samo malom broju aktera. Vremenom je taj najvidljiviji deo počeo da se poistovećuje sa čitavom košarkom.

Ali svaki sistem koji se posmatra isključivo kroz svoj vrh rizikuje da izgubi svest o sopstvenom telu.

Postoji medicinski termin hidrocefalus. Stanje u kojem glava raste nesrazmerno u odnosu na ostatak organizma. Posmatrač vidi samo veličinu glave, dok telo postepeno gubi snagu i funkciju.

Poređenje možda zvuči grubo, ali je teško oteti se utisku da srpska košarka već godinama živi sa sličnim problemom. Nikada nije bilo više pažnje usmerene ka vrhu sistema, a nikada manje razgovora o onome što se nalazi ispod njega.

A upravo ispod vrha nekada se nalazio mehanizam koji je srpskoj košarci davao stabilnost.

Nekada je gotovo svaka ozbiljna sredina imala svog nosioca kvaliteta. To nije bio samo najbolji klub u gradu. To je bio vrh lokalne košarkaške piramide. Klub u koji su prirodno dolazili najbolji igrači iz školskih sekcija, manjih klubova i mlađih selekcija.

Klub koji je imao najjači seniorski tim i koji je predstavljao svoj grad, ne samo sportski već i društveno.

Upravo tu se nalazila jedna od najvažnijih raskrsnica srpske košarke.

Dete je prvo pripadalo školi, zatim sekciji, potom klubu. Najtalentovaniji su dolazili do nosioca kvaliteta svoje sredine, a tek odatle nastavljali put ka većim centrima, višim ligama, reprezentaciji, Evropi i svetu.

Ta vertikala nije bila administrativna kategorija. Ona je predstavljala prirodan put razvoja.

Još važnije, ona je stvarala pripadnost.

Igrač nije predstavljao samo sebe. Predstavljao je svoj grad.

Grad nije imao samo klub. Imao je simbol.

Upravo su iz takvih sredina godinama dolazili igrači koji su kasnije postajali nosioci kvaliteta velikih klubova i reprezentacije. Oni nisu stizali iz praznog prostora. Iza njih je postojao čitav lokalni ekosistem koji ih je oblikovao.

Danas se postavlja pitanje da li je ta karika oslabila ili je potpuno nestala iz načina na koji razmišljamo o košarci.

Imamo sve više akademija, kampova, individualnih programa i mlađih kategorija. Ali ko je danas nosilac kvaliteta jedne sredine? Ko predstavlja košarkaški vrh jednog grada? Ko okuplja najbolje igrače lokalne zajednice i daje smisao čitavoj vertikali razvoja?

Možda je upravo tu skriveno najvažnije pitanje koje nam postavlja ovogodišnje finale.

Ne pitanje ko je šampion.

Ne pitanje ko ima veći budžet.

Nego pitanje da li je moguće obnoviti sistem u kojem svaka sredina ima svoj košarkaški oslonac, svoj centar okupljanja, svog nosioca kvaliteta.

Jer košarka nikada nije bila samo proizvod velikih klubova.

Naprotiv.

Veliki klubovi su bili proizvod jedne mnogo šire i dublje strukture koja je počinjala u školama, nastavljala se kroz lokalne klubove i završavala na najvišem nivou takmičenja.

To je bila vertikala srpske košarke.

Možda nas je ovogodišnje finale podsetilo da ona još uvek nije potpuno nestala.

I možda bi baš zato, umesto da govorimo samo o pobednicima i poraženima, trebalo ponovo da razgovaramo o temeljima.

Jer budućnost srpske košarke verovatno neće biti odlučena u finalu koje se igra ovih dana.

Ona će biti odlučena odgovorom na pitanje da li smo spremni da ponovo izgradimo telo sistema, a ne samo da se „divimo” njegovoj glavi.

Čestitka Đorđevića

Povodom titule koju je osvojio Spartak; ali i povodom teksta Zorana Stojačića koji se poslednjih dana deli preko „viber” i „votsap” grupa u domaćim košarkaškim krugovima, javnosti je želeo da se obrati i Aleksandar Đorđević, najtrofejniji selektor reprezentacije Srbije i nekadašnji kapiten nacionalnog tima. Njegovu poruku prenosimo u celini:

„Kao nekadašnji selektor Srbije, kapiten košarkaške reprezentacije i Partizana, ovom prilikom želim javno – jer sam to već lično uradio – da uputim iskrene čestitke Košarkaškom klubu Spartak iz Subotice, treneru Jovanoviću i njegovom stafu, za osvajanje trofeja KLS. Fantastičan uspeh jedne vrhunske košarkaške sredine koja poslednjih desetak godina funkcioniše za primer.

Iz neutralnog ugla sam pročitao izuzetno zanimljivo razmišljanje i stav Zorana Stojačića, inače mog bivšeg saigrača iz Partizana, o srpskoj košarkaškoj aktuelnosti – vredan duboke analize.

Sportski pozdrav”

Aleksandar Đorđević