Pismo koje nije bilo namenjeno Putinu

Kada je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski poslao novu poruku Moskvi o spremnosti Kijeva da okonča rat, bilo je jasno da u Kremlju neće dočekati taj signal sa oduševljenjem. Još manje je bilo verovatno da će Vladimir Putin prihvatiti uslove koji bi podrazumevali zamrzavanje fronta bez strateških dobitaka za Rusiju. Zato se postavlja ključno pitanje – ako je negativan odgovor Moskve bio unapred poznat, kome je onda pismo zaista bilo namenjeno?

Odgovor leži u činjenici da ova diplomatska inicijativa u suštini nije bila usmerena ka Putinu, već ka tri druga centra političkog uticaja.

Prvi i najvažniji adresat je Donald Tramp. Zelenski pokušava da spreči eventualni zaokret Vašingtona ka modelu dogovora sa Moskvom koji bi podrazumevao teritorijalne ustupke Ukrajine. U američkim političkim krugovima sve češće se govori o mogućnosti „realističnog mira“, odnosno okončanja rata duž sadašnjih linija fronta. Za Kijev bi to značilo faktičko priznanje gubitka dela teritorije, što je za sada politički neprihvatljivo.

Zato Zelenski gradi narativ u kojem je Ukrajina spremna za mir, dok je Kremlj taj koji postavlja uslove koji unapred onemogućavaju dogovor. To je poruka direktno namenjena Trampu: ako pregovori propadnu, krivica mora ostati na Moskvi, a ne na Kijevu.

Drugi adresat je ukrajinsko društvo. Posle više od četiri godine rata, ogromnih gubitaka i sve težeg ekonomskog stanja, raste zamor stanovništva. Zelenski zato mora da pokaže da nije on taj koji produžava sukob. Politički je važno stvoriti utisak da je kijevsko rukovodstvo učinilo sve što je moglo, ali da Rusija ne želi kompromis.

To je naročito važno u trenutku kada mobilizacija postaje sve osetljivije pitanje, a rat više ne izgleda kao borba sa jasnim vremenskim rokom. Kijevu je potrebna psihološka i politička stabilnost u pozadini fronta, a ovakve diplomatske inicijative služe upravo tom cilju.

Treći adresat je deo ruskog društva koji pokazuje znake umora od dugotrajnog konflikta. Iako Kremlj i dalje drži čvrstu kontrolu nad unutrašnjom političkom scenom, u Rusiji raste svest da je „specijalna vojna operacija“ prerasla u dug i iscrpljujući rat. Zelenski očigledno pokušava da pošalje poruku da je upravo Putin taj koji odbija mogućnost prekida sukoba.

Međutim, sudeći po dosadašnjim signalima iz Moskve, Kremlj ne vidi razlog za promenu strategije. Putin i dalje veruje da vreme radi u korist Rusije. Uprkos ukrajinskim napadima dronovima na logistiku, aerodrome i infrastrukturu, ruski državni vrh ne pokazuje znake panike. Naprotiv, deluje da je Moskva uverena kako može da nastavi rat iscrpljivanja duže nego što to može Ukrajina.

Ključno pitanje zato nije da li Kijev želi pregovore, već koliko dugo Rusija može da izdrži sadašnji tempo rata bez ozbiljnih posledica po ekonomiju i vojnu mašineriju.

Prva opcija bila bi prihvatanje zamrznutog konflikta duž trenutnih linija fronta. Druga, mnogo opasnija, podrazumevala bi novu eskalaciju – širu mobilizaciju, potpunu ratnu ekonomiju ili čak podizanje nuklearne pretnje na viši nivo.

Za sada, međutim, ništa ne ukazuje da Putin razmatra povlačenje. Naprotiv, deluje da Kremlj veruje kako Zapad postepeno gubi strpljenje, dok Ukrajina ulazi u sve težu demografsku i ekonomsku krizu.

U čitavoj priči posebno je važna uloga Sjedinjenih Država. Ako bi Vašington odlučio da zaista izvrši pritisak na Kijev – kroz ograničenje obaveštajne podrške, vojne pomoći ili sistema poput Starlinka – pozicija Zelenskog dramatično bi oslabila. Ali unutar američke administracije i dalje postoje snažne struje koje zagovaraju oštar kurs prema Moskvi i ne žele dogovor koji bi izgledao kao ruska pobeda.

Zato je rat u Ukrajini danas mnogo više od frontovske borbe. To je istovremeno i sukob političkih narativa, psihološkog pritiska i diplomatskog pozicioniranja pred moguće velike promene u globalnim odnosima.

A pismo Zelenskog, iako formalno upućeno Putinu, zapravo je bilo namenjeno svima drugima.