Vučić je najsuvereniji predsednik na Balkanu

Balkan se u prvoj četvrtini 21. veka pokazao kao deo Evrope najmanje integrisan u evropsku političku zajednicu. Na mapama međunarodnih agencija je donedavno bio bela mrlja. To je posledica krvavih ratova nakon raspada Jugoslavije i agresije NATO-a, ocenjuje u razgovoru za „Politiku” Oleg Bondarenko, predsednik Fonda za progresivnu politiku iz Moskve i osnivač i glavni urednik medijskog projekta „Balkanist”.

Kao jedan od vodećih ruskih poznavalaca Balkana, Bondarenko ocenjuje da su oni delovi bivše Jugoslavije koji su još 1991. označili svoj put ka Briselu, ubrzo i postali deo političke Evrope. To su pre svega Slovenija i Hrvatska, dok ostale bivše republike nisu imale velike izglede za ulazak u EU. „Po mom mišljenju, u dogledno vreme od balkanskih zemalja samo Crna Gora može ući u Evropsku uniju, ocenjuje Oleg Bondarenko.

 

Zašto Crna Gora?

Crna Gora je najmanja, njeno pripajanje neće koštati mnogo, industrije gotovo da nema. Zemlja je de fakto u zoni evra. Prijem Crne Gore omogućio bi EU da pokaže da proces proširenja nije stao. Evropska unija nije primila nove članice od 2013. godine, kada je ušla Hrvatska. Ovo je najduži period bez proširenja u istoriji EU. Jasno je da se ulaskom ili neulaskom Crne Gore ništa suštinski neće promeniti. Evropski model koji je radio kao „usisivač” devedesetih i dvehiljaditih, više ne funkcioniše na taj način. Masovnog pristupanja EU više neće biti.

 

U Crnoj Gori je bio tradicionalno jak ruski uticaj. Koliko je i dalje prisutan? Može li da smeta Crnoj Gori na putu ka EU?

Tradicionalno jak ruski uticaj imao je istorijsko-kulturnu prirodu. Nakon uvođenja uzajamnih sankcija, prekida letova i proglašenja Crne Gore neprijateljskom državom, odnosi su faktički prekinuti. Danas se ruski uticaj izražava isključivo kroz državljane Rusije koji su kupili nekretnine. Ti ljudi nisu politički faktor – nemaju političke predstavnike i organizacije, niti finansiraju proteste. NATO se ne boji tog uticaja, ti ljudi su politički lojalni.

 

Kako se zemlja od „bratske” pretvara u „neprijateljsku”?

Oznake „bratstvo” i „prijateljstvo” su vatra koju treba održavati, kako na nivou države, tako i na nivou civilnog društva i meke sile. Iz Rusije nije bilo mnogo kulturno-humanitarnih inicijativa zbog državnog monopola na takve projekte. Problemi Rusije sa Crnom Gorom, kao i sa mnogim drugim zemljama, pojavili su se kada je Rusija počela da vodi suverenu politiku, pre svega na primeru Ukrajine, i kada je krenula protiv Zapada. Dok se globalno ne normalizuju odnosi Rusije i Evrope, neće se pojaviti nove mogućnosti za Rusiju ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji, ni u Republici Srpskoj.

 

Neki ruski oligarsi su bili glavni sponzori crnogorske nezavisnosti. Odvajajući Crnu Goru od Srbije, odvojili su je zapravo i od Rusije?

Interes ruskih oligarha da sponzorišu separatizam Mila Đukanovića bio je primitivan: daj novac, uzmi nešto zauzvrat, zaradi. Ruski oligarsi većinom nisu intelektualci i geopolitičari. To su slučajni ljudi koji su se našli na pravom mestu u pravo vreme sa dobro razvijenim „refleksom grabljenja”. Razmišljali su u primitivnim kategorijama. Oni kojima su pomagali takođe su razumeli tu logiku – uzeću pare, uradiću nešto, a za pet godina ću te izbaciti i sve što si izgradio postaće moje. Da, postali su korisni idioti Zapada. Zapad se ponašao varvarski, kršeći nepovredivost privatne svojine i druge osnovne vrednosti. Danas se Zapad više ne povezuje sa bezbednošću i nepovredivošću privatne svojine – ovi pojmovi „emigriraju” u jugoistočnu Aziju.

 

Šest godina nakon odvajanja Crne Gore menja se i politika Srbije. Na vlast dolaze naprednjaci i Aleksandar Vučić. Kako ocenjujete njegovu ulogu?

Promena vlasti u Srbiji, odlazak demokrata, koje u Srbiji zovu „žuti”, i dolazak patriotskih snaga, odvijala se pred mojim očima od 2008. godine. Proces je bio objektivan. Tadašnja vlast demokrata nije imala ukorenjenost u srpskoj prirodi, nudila je samo iluzornu evrointegraciju i nije imala nimalo suvereniteta – potpuno se oslanjala na mišljenje zapadnih prestonica. Dolaskom Srpske napredne stranke, trend je počeo da se menja. Otvorio se prozor mogućnosti za privredni rast i nove odnose sa svetom, uključujući i Rusiju. Poslednjih 14 godina jesu najbolji period odnosa između Srbije i Rusije u celoj istoriji. Nikada nismo bili tako bliski.

 

Ali neki stručnjaci, i u Srbiji i u Rusiji, kažu da ovi odnosi nikada nisu bili lošiji nego danas?

Treba poznavati istoriju. Pre revolucije 1917. bili su dobri odnosi sa Karađorđevićima, ali nije bilo fizičkih mogućnosti za trgovinu i ekonomiju. Zatim Prvi svetski rat, revolucija, Jugoslavija kao dom za ruske emigrante, ali gotovo nikakvi odnosi sa SSSR-om do Drugog svetskog rata, kratak period prijateljstva Tita sa Staljinom, a onda Rezolucija Informbiroa, zatim „prijateljstvo na distanci”... Nikada nije bilo „poljubaca u usta”, kao kod Brežnjeva i Honekera. A potom raspad SSSR-a i Jugoslavije, građanski ratovi, agresija NATO-a. Vlast demokrata nakon 2000. potpuno se okrenula Zapadu i nije dopuštala Rusiji da uđe u ekonomiju. A ni Rusija tada nije bila spremna za ozbiljne projekte. Ne postoji i nikada nije postojao bolji odnos između Beograda i Moskve nego u poslednjih 14 godina. Aleksandar Vučić je najbolji lider Srbije za Rusiju u poslednjih pola veka. Visine dostignute pre Specijalne vojne operacije bile su do tada neviđene: baza Ministarstva za vanredne situacije Rusije u Nišu kakve nema nigde osim u Srbiji, prisustvo ruskih kolega u Ministarstvu odbrane Srbije, saradnja po liniji specijalnih službi. Ne zaboravite blagovremeno upozorenje Moskve na pokušaj zauzimanja zgrade Narodne skupštine u Beogradu. Nije bilo nijedne velike ruske kompanije koja do početka dvehiljadedvadesetih nije imala predstavništvo u Srbiji.

 

Dakle, promenilo se nešto u Rusiji, a ne u Srbiji?

Da. Nakon 24. februara 2022. promenio se uzajamni položaj. Srbija se nalazi u Evropi i ne može se terati da bira između Rusije i Evrope – to je nemoguć izbor. Aleksandar Vučić ući će u istoriju kao najveći prijatelj Rusije na Balkanu i u Evropi u poslednjih pola veka. Njegov mandat ističe, i malo je verovatno da će iko posle njega moći da održi odnose na istom nivou. Osim ako Vučić ne ostane, na drugoj funkciji.

 

Istovremeno, Vučić je najbolji prijatelj i za Kinu, javno ga citira Tramp, poštuju ga lideri EU. Kako je to moguće za malu zemlju poput Srbije?

Vučić čini maksimum da vodi suverenu politiku. Veći suverenista od Vučića u Srbiji ne može postojati. On izvlači najviše iz mogućnosti ekonomskog suvereniteta Srbije. Srbija je značajna zbog svog položaja mosta između Istoka i Zapada. Oni koji žele da liše Srbiju tog statusa mosta, time bi je pretvorili u evropsko zaleđe. Kinezi grade puteve i pruge, Rusi se bave energetikom, Evropljani donose investicije. To je funkcija mosta.

 

Može li Srbija istovremeno da razvija odnose sa Rusijom i SAD?

Svakako, u tome je njena funkcija mosta. Rusiji to ne smeta, sve dok Srbija ne čini neprijateljske korake. Ali kada se strane mosta naglo razilaze ili postaju neprijatelji, ostati most je izuzetno teško. Rusija i Evropa su sada u oštrom razlazu. Srbija je talac. Ako Zapad želi ekonomski da uguši Rusiju, dizaće u vazduh mostove koji vode ka Rusiji. Srbija je jedan od tih mostova. Pokušaj svrgavanja Vučića je želja da se digne u vazduh još jedan most.

 

Kako objasniti da podrška srpskim revolucionarima dolazi i iz nekih ruskih krugova? Koliko su to ozbiljni krugovi?

Malo ko u Rusiji zaista razume situaciju u Srbiji. U ruskim elitama vlada crno-beli pogled na svet, koji je pojačan nakon SVO. Ili si prijatelj, ili neprijatelj. Kada neko čuje lažnu vest, kao nedavno o nekakvom uvođenju viza Rusima, to pada na „alarmističko tlo”. Potražnja za takvim vestima postoji zbog nervozne unutrašnje situacije u Rusiji. Svaki povod da se kaže „izgubili smo Jermeniju, izgubili smo Orbana, izgubićemo Srbiju”, postaje sve više obavezan za rusku političku zajednicu. Na najvišem nivou u Kremlju verovatno razumeju da je potrebno nuditi konkretnu alternativu i uzimati u obzir geoekonomski položaj Srbije koja je okružena članicama EU i NATO. Srbija fizički ne može da zadrži maksimum mogućnosti za saradnju sa Moskvom, jer to zavisi i od Evrope.

 

Srbija ima svoje interese koje Vučić štiti. Vidite li druge suverene lidere u Evropi s kojima biste ga uporedili?

Suvereni lideri su različiti. Slobodan Milošević je bio suveren, ali to nije dovelo do dobra. Viktor Orban je donedavno bio bezuslovno suveren lider, ali se više bavio geopolitikom nego ekonomijom. Vučić se mnogo više bavi ekonomijom. Na Balkanu nema lidera s kojim biste mogli da ga uporedite. Vučić sam određuje vektore razvoja. U Evropi bi se možda s njim mogao uporediti Gerhard Šreder, ali on nije vladao tako dugo. Današnji kancelar Nemačke ili poljski lider nisu na taj način suvereni. Nesumnjivo, Vučić je jedan od najsuverenijih lidera Evrope poslednjih decenija.

 

Zahvaljujući tom suverenitetu, Srbija već nekoliko godina zaredom ima visoke ekonomske pokazatelje. Kako je to povezano?

Kada mala zemlja vodi nezavisnu politiku prema različitim centrima moći i ne teži da postane deo velikog političkog obrazovanja, to izaziva poštovanje. Zato dolaze arapski novac, kineske investicije. Da je Srbija članica EU, teško da bi investicije dolazile u istom obimu. Srbija je interesantna upravo kao most.

 

Ali suvereni razvoj vodi ka obojenoj revoluciji. Da li je to neizbežno?

Zapadu ne odgovara prevelika nezavisnost Vučića. Srbija je počela da zauzima znatno veće mesto na „političkoj” karti Evrope, nego na geografskoj. To je nesumnjiv uspeh.

 

Smatrate Vučića uspešnim liderom?

Bez sumnje. On i njegova stranka pobedili su na desetak izbora, ima kredit poverenja građana. Za centralno i istočnoevropsku zemlju, predsednički izbori dobijeni u prvom krugu su retkost, ali za Vučića je to normalno. Prvi put sam došao u Beograd 2008. godine, to je bio depresivan, siv grad, sa dobrim, ali siromašnim ljudima. Situacija je počela da se menja posle 2015. godine. Gradile su se fabrike, zatim se Beograd preobrazio. Industrijska zona iza železničke stanice pretvorila se u sjajni „grad na vodi”. Stanovnici Srbije su počeli bolje da se oblače, postali su bogatiji. Danas Srbi žive prilično dobro u poređenju sa Evropom, u mnogim zemljama EU standard je niži. Ali treba reći da postoji i druga strana – rast cena. To je novi izazov.

 

Najbolnije pitanje srpske politike je Kosovo i Metohija. U našoj javnosti često imamo dva suprotstavljena gledišta – ili „priznaj i živi mirno”, ili „pošalji tenkove i vojsku”. Kako vidite Vučićevu politiku u na ovom polju?

Hajde da simuliramo scenario vojne operacije na Kosovu. Srbija bi se suočila sa snagama NATO-a, bila bi izopštena, isključili bi je iz finansijskog sistema, SVIFT-a, investicije bi nestale za tren. Rat je uvek kriza. Srbija bi sama sebe izbrisala iz Evrope i svetskog razvoja. Pitanje: koliko bi dugo izdržala bez goriva i finansijskog sistema? Sve je to već bilo devedesetih. Većina Srba ne želi da se tamo vraća. Drugi scenario: neki sledeći predsednik ukazom prizna Kosovo. Bukvalno u roku od nekoliko minuta Srbija bi potonula u građanski sukob, a zatim bi i neki drugi regioni, poput tzv. preševske doline, proglasili nezavisnost. To što se tamo još ništa ne dešava, govori da Vučić kontroliše situaciju.

 

I opet neki proruski krugovi u srpskom medijskom prostoru insinuiraju da Vučić samo čeka pravi trenutak da prizna Kosovo?

To je veoma glupo. Vučić neće priznati Kosovo. Da je hteo, učinio bi to odavno. Njegova politika ima nekoliko nepromenljivih dominanti: odnosi sa Rusijom, nepriznavanje Kosova, izgradnja odnosa sa svim centrima moći. Te dominante nisu se menjale 14 godina i neće se promeniti ni ubuduće. Vučićeva kosovska politika je najbolje od onoga što je moguće. Situacija na Kosovu je izgubljena pre njega, nakon proglašenja nezavisnosti 2008. godine. Ali vidimo da Vučić još uvek pruža snažan i ozbiljan otpor.

 

Srbija je poslednji saveznik Rusije u Evropi

Kakvi su izgledi rusko-srpskih odnosa u kontekstu sankcija? I tu „iskaču” domaći i ruski stručnjaci i pišu da će ih Vučić uvesti...

Srbija nije uvela sankcije dok je Vučić predsednik i neće ih uvesti. Neće uvesti ni vize, a sačuvaće i avionske letove. Ne postoji narod koji više voli Ruse od Srba. Faktor Rusije je za svakog srpskog političara veoma značajan.

 

A postoji li narod koji više voli Srbe od Rusa?

Verujem da je uzajamno. Da bi se taj nivo uzajamne naklonosti održao, potrebno je stalno o tome govoriti: Srbija je poslednji saveznik Rusije u Evropi, Rusija je bezuslovni saveznik Srbije. Treba rešavati probleme koji nastaju iz nerazumevanja ili zle namere.

 

Rešenje za Kosovo mora da bude mirno

Postoji li dugoročno pozitivna perspektiva za Srbiju o pitanju Kosova?

Perspektiva svakako postoji, ali mora biti mirna. Ne sme se upadati u zamke koje su postavljene i samo čekaju da Srbija kroči u njih i da se zatvore.