Sokolana koju je pregazila pruga

Užice – Decenije prolaze, ali ne blede sećanja Užičana na bivšu Sokolanu i Josifa Jehličku utemeljivača sokolskog duha u ovome kraju. Zdanje Sokolane srušeno je pre pola veka zbog izgradnje barske pruge, ali se i danas neki pitaju da li je to kultno mesto mnogih generacija moralo na taj način tako tužno da završi.

Čehu Jehlički, slavenofilu koji je pred balkanske ratove došao u ovu varoš i trajno joj usadio sportski duh, podignuta je spomen-bista na Trgu Svetog Save između Užičke gimnazije i Crkve Svetog Đorđa. Mišićav i snažan, ponositog držanja i uspravnog hoda, uvek obrijane glave bio je profesor fiskulture Josif Jehlička (1891–1986).

Doneo je ovde sokolski duh, zagovarao zdrav život uz stalne fizičke aktivnosti. Najpre kao dobrovoljac ratovao za Srbiju u Velikom ratu stekavši odlikovanja, a po oslobođenju, kao neprikosnoveni autoritet u varoši, uspeo da omasovi gimnastiku i sport. Pripremao učenike za sletske vežbe i sportska takmičenja. Ime neumornog Jehličke znalo je i staro i mlado.

„Sportski se oblačio, hladnom vodom umivao, jeo raznovrsnu hranu, uveče dugo šetao ili lagano trčao. Atletski razvijen, a izuzetnog, sokolovog vida, Jehlička je kao profesor fiskulture voleo da vidi čoveka uspravnog hoda. Kod svojih učenika, ali i ostalih koji su bili pogrbljeni, on je svojom čeličnom pesnicom ispravljao kičmu tako što je pesnicu podmetao pod kičmeni pršljen podigavši uvis takvog i držao ga dugo u tom položaju. Ovaj bi ječao, nije smeo glasno da ispoljava bol, ali je zato posle hodao i stajao uspravno. U slučaju da neko od đaka iščaši nogu ili ruku Jehlička je veštim potezom svoje ruke nameštao iščašeni zglob”, piše „Užičanstveno” o ovom nezaboravljenom profesoru.

Kao osnivač užičkog sokolskog društva „Dušan Silni” Jehlička je bio i inicijator za izgradnju Sokolskog doma poznatijeg kao Sokolana. To zdanje sa stubovima (površine oko 1.200 kvadrata) podignuto je 1934. godine, u stilu romantizma sa elementima srpsko-vizantijskog nasleđa. Izgradnja je u značajnoj meri finansirana dobrovoljnim prilozima Užičana iz dijaspore, a sokolska omladina izvodila je zemljane radove. U središtu zdanja bila je vežbaonica sa pozornicom, a na spratu čitaonica, sala za predavanja i muzička dvorana.

U Sokolani, belom hramu za ponos gradu, organizovane su sportske manifestacije, kulturni programi, zborovi građana... Ovde je u posleratno doba bilo sedište Društva za telesno vaspitanje „Partizan”. U ovom zdanju odigrane su nezaboravne košarkaške i odbojkaške utakmice užičkih klubova, a sedamdesetih snimane sekvence filma „Užička republika”. Sokolana je bila mesto gde se izgrađivao životni stav da je potrebno oslanjati se na upornost i sopstvene snage. Svojevrstan simbol predanosti ideji za fizički i duhovni preporod nacije.

„Uveče bi mladi dolazili u Sokolanu da vežbaju na spravama. Jehlička je imao svoje najbolje vežbače na svakoj spravi. Ponekad im je prilazio i pokazivao kako treba. Mnogi užički mladići bili su prave atlete i akrobate na spravama, njima je Jehlička bio idol.”

Nakon 48 godina provedenih u Užicu Josif Jehlička u oktobru 1958. odlazi u penziju i seli se u Beograd. Nastavivši zdravo i aktivno da živi, dočekao je brojno potomstvo i duboku starost. U gradu kraj Đetinje nije zaboravljen, ovde mu je 2018. otkrivena spomen-bista. Na njoj je upisano: „Josif Jehlička, osnivač sokola u Užicu, rođenjem Čeh, srcem Užičanin”.

Po odlasku svog utemeljitelja Jehličke ni užička Sokolana nije ostala ista. Ipak, privlačila je Užičane svojim sadržajima do sredine sedamdesetih, kada je iznenada bila predviđena za rušenje. Po tadašnjem objašnjenju vlasti, našla se uz upravo trasiranu barsku prugu, zbog čega bi „statički mogla biti ugrožena”. Miniranje ovog hrama sporta i kulture zbilo se 1974. godine, uz tugu mnogih Užičana.

Ima ih koji voljenu Sokolanu, jednu od najlepših ovdašnjih predratnih zgrada, ni sada nisu prežalili.