Na tragu svetlosti Slavka Mitića

Aranđelovac – Gotovo dva i po desetleća posle odlaska Slavka Mitića (1937–2002), grad pod Bukuljom se ponovo okupio oko dela i sećanja na slikara i profesora koji je svojim talentom i pedagoškim duhom ostavio dubok trag u životima, pre svega generacija učenika kojima je predavao, a onda i kolega, sugrađana i kulturnih stvaralaca. Udruženje likovnih umetnika Aranđelovca priredilo je nedavno u Maloj galeriji izložbu slika i crteža pod nazivom „Na putu ka svetosti”, koja je još jednom podsetila na ovog velikog čoveka i umetnika.

Mitićeva energija i vizija bili su i pokretač osnivanja Udruženja likovnih stvaralaca Aranđelovca, a harizma i posvećenost umetnosti koje su ga krasile, učinili su da kulturni život našeg grada dobije jednu značajnu prepoznatljivost. Izložba nije bila samo omaž njegovom delu, već i živo svedočanstvo o tome koliko jedan čovek može da promeni tokove kulture i inspiriše generacije.

  – Slavko Mitić je bio izuzetan crtač, njegova likovna poetika je bila vrlo lična, ali se bavila temama koje sežu duboko u kulturu i tradiciju našega naroda. Poznati su njegovi ciklusi – „Ratnici”, „Himere”, „Oplenac”, „Staro zdanje”, razne životinje i ljudski likovi koji se prepliću i u tom njegovom načinu na koji je doticao formu, na koji se bavio formom, sve se preplitalo i pretvaralo jedno u drugo. Sve je titralo. I kružni i valjkasti oblici zajedno su stvarali svetove koji nisu bili statični. I sada, kada ih pogledamo na platnima, oni žive. Njegova poetika upravo radi to da iz dubina, često i mraka i senke, putuje ka svetlosti. Isto tako i njegova ličnost je putovala ka svetlosti i u svetlosti. Naučio nas je upravo to, da idemo ka svetlosti. Za njega je umetnost bila na neki način religija, rekla je na otvaranju Ana Đorđević, akademski slikar i predsednik ULUA, zahvaljujući svim kolekcionarima koji su bili i najzaslužniji da se ovakva postavka organizuje.

Zbog ovog divnog čoveka koji je kod Aranđelovčana ostao u najtoplijem sećanju, ceo grad se pokrenuo i spojio, a sve u nameri da se probudi sećanje na figuru jednog od najznačajnijih slikara, najvažnijih kulturnih radnika grada pod Bukuljom.

Stariji Slavkov sin Marko, danas protojerej-stavrofor i starešina crkve u Lazarevcu, podelio je sa posetiocima izložbe lični utisak da su njemu i mlađem bratu, u detinjstvu otvaranja izložbi bila opšta mesta i nešto sa čim se živelo.

– Onda shvatite da je od tada prošlo više od četvrt veka i da vi niste učestvovali na otvaranjima izložbi i da je sve u jednom trenutku zanemelo i nestalo. Zbog toga mi je još više drago da unuci Slavka Mitića, koje on nažalost, nije imao priliku da upozna i kojeg oni nisu upoznali, mogu kroz ovu postavku da upoznaju deo njegovog duha – izjavio je Marko.

Prema rečima dr Jasne Jelić Obradović, akademske slikarke, Mitićev opus nudi sadržajno putovanje za poznavaoce njegovog dela i javlja se kao otkrovenje novim posmatračima. Razvio je lični stil kroz figurativno slikarstvo nadrealnog karaktera, uz veštu primenu crteža, svedenu paletu boja i kroz svojevrstan ritam, proporciju i harmoniju masa i oblika. Njegovi „Krajputaši”, prisutni od osamdesetih godina prošlog veka, pa sve do kraja njegovog stvaralaštva, sazdani su od sputanih tela i likova seljaka, sa pticama koje na njima odmaraju i pojačavaju odjek njihove usamljenosti. Slavkovi grupni portreti, lica razloženih u molekule, sa naglašenom anatomijom i bezbroj virtuozno prikazanih faza pokreta, očitavaju duboku kontemplaciju, do pucanja sažete i nabijene energije. Celokupno njegovo delo, u kolorističkom smislu, obuhvata još i plavoljubičaste varijacije uz akcente crvene ili narandžaste, uvek u beskrajnom dijapazonu valera. Fantastičan crtač, majstor svetla i materijala, u omiljenoj tehnici ugljena na platnu odaje sav svoj rafinman u prikazima nadrealnog šumadijskog „zapisa”, koji niče i opstaje na nemirnom tlu.

Akademski slikar Slavko Mitić, rođen je 13. novembra 1937. godine u zanatskoj porodici u Trgovištu kod Vranja. Školu za primenjenu umetnost je završio u Nišu, a Akademiju za primenjenu umetnost u Beogradu, na odseku za scenografiju u klasi profesora Milenka Šerbana. Posle završene prve godine, pod uticajem profesora Vase Pomorišca, prešao je na odsek utilitarnog slikarstva kojim je rukovodio profesor Vinko Grdan. Akademiju primenjenih umetnosti završio je 1965. godine, kao profesor likovnog vaspitanja radio je u aranđelovačkoj Gimnaziji od 1968. do 1999. godine. Izlagao je samostalno i na mnogobrojnim kolektivnim izložbama širom nekadašnje Jugoslavije, a bio je poznat i kao sekretar Simpozijuma „Beli Venčac” Smotre umetnosti „Mermer i zvuci” u Aranđelovcu. Dobitnik je više priznanja, autor brojnih logotipa, vinjeta i slično. Iz braka sa suprugom Milenom ima dva sina, Marka i Jovana. Upokojio se u Aranđelovcu 23. marta 2002. godine.

Brojni poštovaoci Mitićevog dela podsetili su se prepoznatljivog Mitićevog stila, a Udruženje je odalo počast i ukazalo zahvalnost jednom od svojih osnivača i oživljavanje sećanja na njegovo stvaralaštvo koje je svojim pečatom obeležio život jednog vremena. Njegove slike krase prostore mnogih domova i institucija u Aranđelovcu.