Merkelova otvara stare rane

Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel ponovo je uspela da uzdrma evropsku političku scenu. Posle gotovo tri godine političke tišine, Merkelova je u intervjuu za nemački Frankfurter Algemajne cajtung progovorila o temama koje i dalje dele Nemačku, ali i čitav Zapad – od Donalda Trampa do migrantske krize i rasta desnice u Evropi.

I možda je najvažnije upravo ono što je priznala bez mnogo diplomatskih ukrasa: njena odluka iz 2015. godine da Nemačka otvori vrata ogromnom broju migranata pomogla je jačanju desničarske „Alternative za Nemačku” (AfD). Za političarku koja je godinama važila za simbol liberalne Evrope, to je praktično istorijsko priznanje.

„Naravno da je moja odluka doprinela rastu AfD-a”, rekla je Merkelova. Ta jedna rečenica danas ima mnogo veću težinu nego u trenutku kada je doneta čuvena politika „otvorenih vrata”.

Jer Evropa 2026. više nije Evropa iz 2015. godine.

Tada je Zapad verovao da su liberalna demokratija, globalizacija i multikulturalizam nepovratni procesi. Danas, međutim, Evropa živi u atmosferi straha od ekonomske krize, migracionog pritiska, bezbednosnih pretnji i političke radikalizacije. Upravo u takvom ambijentu stranke poput AfD-a više nisu marginalne pojave, već realna politička sila koja ozbiljno preti tradicionalnim partijama.

Merkelova sada, sa distance, deluje kao političar koji pokušava da objasni svet koji je i sama pomogla da se stvori. Njena ocena Donalda Trampa posebno je zanimljiva jer otkriva kako deo evropske elite i dalje gledaju na američkog predsednika.

Prema njenim rečima, Tramp svet posmatra kroz logiku biznisa sa nekretninama: „Plac može da dobije samo jedna osoba. Ako ga dobije neko drugi, ja sam izgubio.” U toj rečenici krije se suština sudara dve političke filozofije koje danas oblikuju Zapad.

S jedne strane je stara globalistička vizija koju je simbolizovala Merkelova – politika kompromisa, multilateralizma i postepenog brisanja granica. Sa druge strane je nova politika nacionalnog interesa, tvrde kontrole i ekonomskog nadmetanja koju predstavlja Donald Tramp.

I upravo je tu možda najveći paradoks moderne Evrope: mnogi potezi liberalnih elita direktno su proizveli snage protiv kojih se danas bore.

Migrantska kriza nije samo promenila demografsku sliku Evrope. Ona je promenila i psihologiju evropskih birača. Deo građana počeo je da ima utisak da države više ne kontrolišu sopstvene granice, da političke elite ignorišu strahove običnih ljudi i da se važne odluke donose bez javnog konsenzusa. Upravo na tom osećaju političkog otuđenja izrasle su desničarske i suverenističke stranke širom Evrope.

Zato danas više nije reč samo o Nemačkoj. Ista politička pobuna vidljiva je u Francuskoj, Italiji, Holandiji, Austriji, pa čak i u skandinavskim zemljama koje su decenijama važile za simbol liberalne stabilnosti.

Povratak Merkelove u javnost dolazi u trenutku kada Evropa deluje umorno i politički podeljeno. Rat u Ukrajini, ekonomska stagnacija, strah od novih migracionih talasa i sve neizvesniji odnosi sa Amerikom dodatno pojačavaju krizu identiteta unutar Evropske unije.

Želi li ona da se vrati iz penzije, da ponovo učestvuje u glavnim evropskim odlukama, može da se nagađa. Neki je predlažu za pregovarača sa Putinom, neki uzdišu za njenim vremenom, a ima  onih koji ne mogu da je smisle.

Zbog toga njene reči danas zvuče kao jače nego obično, kao svojevrsno priznanje da je era u kojoj je Evropa verovala definitivno završena. Svet u koji ulazi Zapad postaje mnogo suroviji, konkurentniji i nestabilniji.

A možda je upravo to najveće političko nasleđe Angele Merkel – ne samo ono što je uradila, već i posledice koje Evropa tek sada počinje u potpunosti da razume.