Svet je pun ljudi koji traže ljubav

„Naši roditelji” novi je autorski projekat reditelja Patrika Lazića, sa kojim je proteklog vikenda Beogradsko dramsko pozorište otvorilo ovogodišnju sezonu na svojoj letnjoj sceni. Kroz priču o tri para na luksuznom kruzeru koji plovi grčkim ostrvima, ovaj komad pred publiku postavlja univerzalno i intimno pitanje: „Da li ćemo imati nekoga da nam doda čašu vode na kraju puta?”

Predstava „Naši roditelji” drugi je deo trilogije koju je intrigantni Patrik Lazić započeo sa predstavom „Naš sin” u „Hartefaktu”. Zašto je odlučio da nastavi svoju trilogiju sa ovom temom, odnosno zašto je u slučaju komada „Naši roditelji” odabrao baš priču o tri para na kruzeru, kaže:

– Trilogija, koju sam u junu 2022. godine započeo u kući „Hartefakt” predstavom „Naš sin”, četiri godine posle dobila je nastavak u BDP-u. Ono što je započelo na nezavisnoj sceni, nastavlja se u instituciji, a oko dve godine trajao je proces istraživanja i pisanja drugog dela. Uspeh koji je predstava „Naš sin” postigla, a izdvojiću da se približava svom stotom izvođenju, kao i gostovanja na desetak evropskih festivala, ohrabrila me je da mislim dalje o likovima koje sam kreirao u prvom delu i nastavim da istražujem temu odnosa roditelja i dece u raznim aspektima naših života. U prvom delu sam se, kako objašnjava, fokusirao na primarnu porodicu, na odnos sina i njegovih roditelja u tom najintimnijem prostoru porodične dnevne sobe, dok u drugom delu pratimo iste likove samo sada u odnosu sa njihovim partnerima. Hteo sam da istražim kako se usvojeni mehanizmi iz intime primarne porodice: vaspitanje, navike, strahovi… prelivaju na odnose sa emotivnim partnerima i partnerkama.

Glavna konekcija je lik sina kojeg u oba dela i igra isti glumac: Amar Ćorović, uz nove likove i glumce: Milicu Zarić, Ivana Tomića, Milana Zarića, Nadu Macanković i Bratislava Zdravkovića. Nije potrebno poznavati prvi deo da bi se mogao pratiti nastavak, predstave funkcionišu kao zasebne celine.

Radnja predstave „Naši roditelji” događa se tokom jedne večeri u tri različite kabine, gde se sudbine protagonista prepliću i ogoljavaju pred gledaocima. Pored režije, Patrik Lazić je napravio i izbor muzike. Autorski tim čine i kostimografkinja Tatjana Radišić, kao i Đorđe Marković, koji je bio zadužen za scenski govor. Kako je birao nove junake među toliko putnika na kruzeru? O tome zašto je i kako ukrstio njihove sudbine na ovom neobičnom putovanju, da li su njegovi novi junaci inspirisani stvarnim ljudima, ili su plod mašte, Patrik Lazić ovako je kazivao za „Politiku”:

– Komedija „Naši roditelji” prati priču o tri para koji se prepliću tokom maskirane dionizijske večeri na kruzeru. Kruzer te večeri napušta usamljeno ostrvo Delos u Grčkoj, za koje se veruje da je mesto rođenja Apolona, ali i mesto sa prepoznatljivim turističkim simbolom Dioniza. Taj sukob između dionizijskog i apolonskog, između balansa i haosa, mira i uznemirenosti, stabilnosti i prepuštanja, osnov je koji povezuje likove i njihove priče. Oni sebi dozvoljavaju da odu u haos kako bi se, možda, do jutra vratili u harmoniju. Kao i u „Našem sinu”, i ovde obilato koristim postupak autofikcije koji kao umetnik istražujem više od pet godina. Kombinujem ljude i događaje iz svog okruženja i postavljam ih u nove situacije, sve vreme istražujući kako nešto što je lično postaje univerzalno, važno za veći broj ljudi.

O tome koliko je atmosfera na kruzeru na kojem boravi 2.500 ljudi, sa njegovom prolaznošću, izolacijom, osobenošću inspirativna za teme koje istražuje, kao što su usamljenost i prolaznost, Patrik Lazić ponudio je ovakav odgovor:

– Kruzer je beskrajno inspirativan kao grad za sebe, sa svojim pravilima i dinamikama, ali funkcioniše i simbolično: kao simbol životnog putovanja, kao prostor sa kojeg ne može da se siđe tako lako, prostor na kojem si izolovan usred mora, može da se kaže i zarobljen ovisno o osećanju. Čak i kabine u kojima likovi borave funkcionišu na simboličnom planu: neki su u kabinama bez prozora i bez dnevnog svetla, neki u luksuznim apartmanima. Likovi variraju od 20 do 60 godina, i to baš u okruglim godinama koje ljude često navode da preispituju svoje živote, odluke, izbore… Na te okrugle godine najčešće imamo osećaj da nešto moramo, da za nešto više nemamo vremena: za nove ljubavi, decu, velike promene... Sve likove povezuje jedan strah: sa kim će da dočekaju kraj. Taj strah ljude može snažno da obuzme nevezano uz to koliko imaju godina i baš o tome pričam, o ljudima koji, bilo mladi ili stari, intenzivno i panično razmišljaju o svom kraju. Zbog tog paničnog straha da će da ostanu sami upadaju u čitav niz apsurdnih, zabavnih, setnih i duhovitih situacija.

Posle uspešne premijere, predstava „Naši roditelji” nastavlja svoj život na letnjoj sceni BDP-a. Komad će pred publikom biti i večeras i sutra uveče. Zatim će u blokovima biti igran od 19. do 21. juna, kao i od 26. do 28. juna. Koliko je delikatno scenski dočarati osećaj usamljenosti i prolaznosti u tako gostoljubivom, ali i izolovanom prostoru kakav je kruzer, naš sagovornik razmišlja:

–Zapravo je vrlo podatno za to, baš zbog mnogobrojnih sadržaja, ljudi, događaja koji te teraju da stalno konzumiraš nadražaje, podstiču mahnitu jurnjavu da postigneš sve, a onda se desi da jedno veče stanu i ostanu sami sa sobom. Za to jedno veče otvore se razne teme: od mogućnosti ili nemogućnosti imanja dece, do razumevanja i komunikacije, do udovoljavanja očekivanjima ovog drugog… Voleo bih da publika, gledajući moje likove, uvidi koliko je apsurdna njihova jurnjava za sigurnošću, koliko se osećaj sigurnosti nikada ne nalazi negde izvan nas ili u nekom drugom, a ako ih muče slični problemi, da probaju da uvide ono kuda vodim i likove: da se opuste i shvate da je svet pun ljudi koji traže ljubav i nekoga sa kime će da dočekaju kraj.