ALAHOVA I SENKA LjUDI

Teheran – Ostavio sam Iran pre tri decenije u iščekivanju odgovora na pitanje šta će biti sa jedinstvenim projektom ajatolaha Homeinija. Islamska revolucija iskazala je od tada energiju iranske nacije i učvrstila se.

Danas napuštam Iran pitajući se šta će biti sa željama rastućeg broja onih koji i dalje veruju da je način usmeravanja te energije propisao Alah, ali su protiv apsolutističke moći šiitskih džamija.

Niko ovde ne osporava temelje „religiozne demokratije”. I najveći kritičari ne pomišljaju na neku novu revoluciju, što ne znači da se realizacija Homeinijevih vizija iz 1979. sve glasnije ne preispituje.

„Intelektualci i sveštenstvo bili su ujedinjeni oko onoga što nismo želeli (šaha Rezu Pahlavija), ali nismo se složili oko toga šta želimo”, procenjuje sada Ibrahim Jazdi, jedan od najbližih Homeinijevih saradnika iz vremena emigracije u Francuskoj koji je kasnije pao u nemilost, kao i mnogi liberalni intelektualci kojima se ajatolah okružio u prvim danima.

„Razlike su se pojavile odmah, a glavno pitanje bila je demokratija. Smatrali smo da su demokratija i sloboda deo islama, ali bilo je onih među sveštenstvom koji su smatrali da je to nespojivo.”

Oko 180.000 „ruhanija” tada je prevagnulo. Kako je debata o reformama uklonjena od javnosti i zatrpana od državnih medija, prepuštena je disidentima – uz rizik da budu hapšeni.

Trebalo je da prođe dosta vremena, sve do 1997, kada su se tokom „Teheranskog proleća” oglasili prvi reformisti. Njihovog lidera Mohameda Hatamija narod je zdušno izabrao za predsednika na platformi obećanja o vladavini prava, čistih izbora i detanta sa Zapadom. Bojkotovan i blokiran od Homeinijevog naslednika, vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija, od moćnog Saveta čuvara revolucije i od Revolucionarne garde Hatami tokom dva mandata nije uspeo da kroz „dijalog civilizacija” popravi odnose sa Zapadom niti da ozbiljnije liberalizuje unutrašnji život.

Neuspeh reformista doveo je na vlast radikalnog populistu Mahmuda Ahmadinežada koji je svojom ekonomskom politikom ugrozio prihode od nafte, a svojim borbenim izjavama iritirao kolektivnu memoriju Zapada podsećajući ga na konzervativne tendencije islamske revolucije. Sukob zbog iranskog nuklearnog programa izuzetno se zaoštrio.

Ako su neostvarenim obećanjima revolucije najviše razočarani oni koji su joj prisustvovali, ekonomski problemi najviše brinu one koji 1979. nisu bili rođeni. Nova generacija je i ovde pragmatična.

Iran je mlada 70-milionska nacija: polovina stanovnika mlađa je od 25 godina. Svakim novim danom oni od svojih lidera traže sve više. Po širokim bulevarima Teherana i prostranim parkovima tumaraju deca revolucije očekujući posao kako bi se ostvarila obećanja koja su im data pre tri decenije. Oko 200.000 studenata godišnje napušta Iran.

Ahmadinežad, bivši gradonačelnik Teherana, sve je češće na udaru zbog slabih ekonomskih rezultata. Najviše mu prebacuju rasipanje naftnih prihoda, nezaposlenost i inflaciju od blizu 30 odsto, kakvu Iran nije doživeo godinama.

Što ne znači da je vladajuća elita – u kojoj uprkos predsednika, premijera i 290 poslanika Medžlisa neprikosnovenu vlast ima ajatolah Hamnei – pošteđena kritika zbog nedostatka demokratije.

„I 30 godina posle revolucije neki uvaženi ljudi su u zatvorima, jer su govorili šta misle, dok su studenti pod stalnom prismotrom jer traže više sloboda i pravde”, kaže mi mladi Kamjar, koji radi u prodavnici kompjutera. „Zar to nije u suprotnosti sa ciljevima revolucije?”

Nostalgija za danima reformi nije prošla. Činjenica da srećem ljude koji stranom novinaru otvoreno govore da su konzervativci od naroda „ukrali” revoluciju zarad sopstvenih interesa govori da se stepen sloboda postepeno uvećava.

Činjenica da ti ljudi ne kažu puno ime ili ne žele da se ono uopšte pomene govori o tome da su promene prespore i nedovoljne. Veliki ajatolah Hosein ali Montazeri je u kućnom pritvoru jer je vladajuću religioznu elitu uporedio sa režimom svrgnutog šaha.

Oni željni slabljenja islamskih restrikcija, izlaska iz sankcija i izolacije i pozitivnih odgovora na pozive na dijalog Baraka Obame ponovo žele da probaju sa Hatamijem. Najliberalnijeg predsednika islamske revolucije pozvali su da se kandiduje za predsedničke izbore 12. juna. Prihvatio je.

Ponovo predstoji oštar duel između konzervativaca, „privrženih principima”, i reformista čiji bi glasovi u startu mogli da se razbiju jer je sem Hatamija kandidaturu najavio i bivši predsednik parlamenta Mehdi Karubi.

Hatami traži promene kroz slobodne izbore. Strahuje da bi mogla da se ponovi situacija sa lokalnih izbora 2008. kada je Savet čuvara diskvalifikovao stotine reformističkih kandidata.

Izolacija i ekonomski problemi Hatamiju idu naruku. Ahmadinežad to zna. Poslao je čestitku Obami i izrazio spremnost da pod određenim uslovima uđe u dijalog sa Amerikom. Pažljivo planira neke ekonomske poteze koji bi mu uoči izbora doneli popularnost.

Između Ahmadinežada i Hatamija su „pragmatski konzervativci”, lojalni ajatolahu Hamneiju, ali kritični prema aktuelnom predsedniku.

Bitka se zaoštrava. Najavljuje se i nasilje. Najuticajniji prorežimski list „Kejhan” otvoreno upozorava Hatamija da rizikuje da bude ubijen poput Benazir Buto u Pakistanu 2007.

Uz ovakve pretnje blede reči jednog od najuticajnijih ideologa islamske revolucije profesora Hamida Parsanija čija je knjiga „Bitka i pad” prevedena i na srpski: „Demokratija je duhovna dužnost vernika. Netrpeljivost prema drugom mišljenju je verski prekršaj”.

Šah Reza voleo je da ga zovu Alahova senka. Potcenio je Alahove ljude. Da se ne ponovi da Alahovi ljudi koji danas vode Iran potcene senku ljudi.

Ostavljam ovu veliku zemlju na startu ozbiljne političke trke čiji će ishod uticati na razvoj događaja u širem regionu. Nekadašnja Persija je, i pod vlašću ajatolaha, postala moćna sila.