Mi smo kultura zaborava

Grafički atelje „Dereta” objavio je novi roman Svetislava Basare (1953), pod naslovom „Dnevnik Marte Koen” (Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928–1988). Reč je o knjizi koja je dugo najavljivana pod imenom „Već viđeno”. Roman je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

Glavna junakinja, Marta Koen, kontroverzna ličnost, izuzetna lepotica, komunista, ateista, spiritista, urbana veštica, Frojdov pacijent, tvorac Male komune na Golom otoku, strada u podmetnutom požaru 1988. godine. I onda se klupko odmotava…

Junaci romana su i J. B. Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Slobodan Penezić Krcun… Basara, u svom dobro poznatom stilu, ukazuje na pogubnost komunizma, ruga se svemu, sve pretvara u grotesku.

Vera je u stanju, kažete, da čini čuda. Lažna vera u stanju je da učini još veća?

Tako je. Pošto razgovaramo o romanu koji se bavi jednom lažnom verom, religiozna čuda ćemo prepustiti teolozima. Dakle, lažna vera. Mislim na komunizam. Čim se Marta Koen pojavila iz štampe, čuli su se komentari: do kada će Basara više o komunizmu? Ima li to više ikakvog smisla? Nije li to već davna prošlost? Zar nema lepših tema? Aktuelnijih. Da budem otvoren: nema aktuelnije teme od one koje sam obradio u „Marti Koen”. Mi smo kultura zaborava i zato ništa ne možemo da zaboravimo. A ko ne zaboravlja, ništa ne može da nauči. Zato smo u stvarnom istorijskom vremenu još uvek deset sati posle Kosovskog boja. Još uvek se vidaju rane ranjenika ranjenih pre pola milenijuma. I to je nekako ušlo u genetski kod. Evo, opet imamo posleratnu literaturu. Hvala Bogu, mali prljavi rat je poodavno završen, a neprestano se piše o ratu. Imaćemo mi još malih prljavih ratova sa ovakvom pameću.

Smatrate da komunizam nije potrošena tema?

Naravno. Kao, komunizam bio, pa prošao, pa – nema veze. Poslednji rat, ovaj u bivšoj Jugoslaviji, direktna je i neminovna posledica komunističke avanture. Ali tako je demode biti antikomunista. Tako je deplasirano podsetiti na zločine počinjene u ime „vere u bolju budućnost”. Nema dana da preživeli boljševički komesari ne objave preko svih novina da su verovali u bolju budućnost i da su zato morali da učine toliko zla. Pa im i to malo. Opet veruju u bolju budućnost i opet proizvode zlo.

Pominjete čit av niz istorijskih ličnosti. U kojoj meri pisac sme da se služi fikcijom kada koristi autentična imena?

Znate šta, ja nisam istoričar. A uvek imam na raspolaganju onu odvratnu ogradu „ličnosti u romanu nemaju nikakve veze sa stvarnošću”, ogradu koju nikada nisam upotrebio niti imam nameru. Kada nekoga želim da ocrnim, ocrniću ga. I to poprilično blago. Nikome od pomenutih nije – od mog romana – otpala ni dlaka sa glave, a za njihovog vakta su pootpadale mnoge, uglavnom nedužne glave. Pominjem mnoga stvarna imena, dovodim ih u vezu sa izmišljotinama, ali sve te ličnosti koje pominjem bile su u tesnoj vezi sa izmišljotinama. I to debilnim izmišljotinama. Zašto bi, na primer, fikcije iz Marte Koen bile inferiorne u odnosu na fikcije većine pomenutih o nekoj zemlji dembeliji u kojima će svi imati sve što im je potrebno, a niko ništa neće morati da radi, sve će se to rešiti dolaskom komunizma. U to se verovalo. I još se veruje. I verovaće se. Pa, ako su živeli i ubijali u ime svojih fikcija, neka se baškare u mom romanu, takođe u fikcijama. Tu bar nema mrtvih.

U romanu „rasvetljavate” pogibiju Slobodana Penezića Krcuna?

Rasvetljavam nerasvetljivost i neprozirnost lokalne „stvarnosti”. I opet se vraćamo na početak. Na, hajde da upotrebimo tešku reč, svojevrsnu civilizaciju laži, obmane, prevare, muljavine u koju smo se konačno pretvorili. I to se lepo vidi na primeru generacija rođenih početkom osamdesetih. Ti mladi ljudi ne znaju ni za šta drugo nego za laž, prevaru, obmanu, iluziju. Sve je okrenuto naopako. Ali, ta generacija nije odgovorna za to. Odgovornost bi trebalo da snose oni koji sva lokalna zla projektuju na Ameriku, Vatikan i ... Znamo već... Zlo je uvek na drugoj strani. I vaš list vrlo često otvara stranice takvim „autorima”. I vi učestvujete u perpetuaciji te laži.

Josip Broz je „fiktivna ličnost”, čovek sa barem, kako kažete, dvadesetak identiteta, kao i Marta Koen?

Ne znam. Brozovi problemi sa identitetom me nikada nisu zanimali. I ako me sećanje ne vara, nisam ih ni pominjao u romanu. Konačno, ljudi bez identiteta zaslužuju vladara bez identiteta. Čudna stvar, toliko sam mrzeo i dalje mrzim komunizam, a Tita sam nekako voleo i još ga pomalo volim. Sve nešto mislim da on komunizam nije shvatao ozbiljno. A za Staljina sam, recimo, siguran da je mrzeo komunizam. Staljin i Tito, to su dva čoveka koji su zadali smrtni udarac komunizmu.

Glavna junakinja dobrovoljno odlazi na Goli otok. Sličnih primera imamo i u novijoj istoriji: u Hag se odlazilo dobrovoljno?

Da, ima i takvih koji odlaze dobrovoljno. Opet mešamo svet romana i realni svet. Ma kakav taj sud bio, a pojma nemam kakav je, niti me interesuje, svako ko se tamo nađe, našao se s dobrim razlogom. Zašto na primer vi niste u Sheveningenu? Nema razloga.

Mnogi komunisti su, preko noći, postali demokrate, ali se i dalje ponašaju kao komesari?

O tome smo već pričali. A najbolje je o tome pisao Borislav Pekić. Jer je najbolje poznavao ljude. I najviše propatio. A ono što ja mogu reći jeste ovo: čim vidiš čoveka koji zagovara veliku ideju, koji gori od ljubavi za ceo svet, beži od njega.

Na Golom otoku, u Maloj komuni, ratna siročad je pretvarana u „nove ljude”. I današnje vlasti stvaraju „nove ljude”, jedna ideologija je zamenjena drugom?

Vidimo da stvaraju. Jeste, istina je da su ovi „novi ljudi” nekako noviji, znaju da vežu čvor na kravati, ne vrše nuždu po dvorištu, vezuju konja gde im gazda kaže. Ali sve se ponavlja. To je neminovno u kulturi laži. Laž je matrica. Naopaka matrica. Matrica sumanute ideje da se u životu može postići uspeh, sreća, šta već, tako što će se slediti ta matrica koja kaže: ćuti, plivaj, ma šta da pričaju, kaži tako je, pa gledaj kako ćeš nešto ušićariti. Niko ovde nikada nije, osim privremeno, ništa ušićario. Svako dobije metak ili ćeliju u Hagu. A opet, sve se ponavlja.

U „okamenjenom svetu”, u kome se istovetno ponašaju golootočani, akademici, boemi i oficiri, jedini izlaz je – ludilo. Nema ni tračka optimizma?

Nema optimizma. Imam pedeset i šest godina, a to nije malo vremena. To je više od pola stoleća. Neprestano gledam ponavljanje matrica o kojima smo govorili. Nema ničega na političkom horizontu što bi davalo nadu u boljitak.

Novinar „Borbe”, doušnik DB-a, pacijent „Laze K. Lazarevića”, vidi se iz foto-albuma, jeste Velja Pavlović, novinar Studija B. Još jedna Vaša mistifikacija?

Ne. Velja Pavlović, moj dragi prijatelj, sakupio je sve o čemu pišem u Marti Koen i ustupio mi materijal. A na slici u knjizi uopšte nije Velja. Ljudima se samo tako čini. To je, u stvari, Tijanić iz mlađih dana.