Evropljani ne znaju zašto ratuju

Rat u Ukra­ji­ni po­stao je evrop­ski. Ni­šta no­vo ne­ma u pret­hod­noj kon­sta­ta­ci­ji sem gor­ke či­nje­ni­ce da su to ko­nač­no shva­ti­li i sa­mi Evro­plja­ni. A to zna­či po­za­ba­vi­ti se do sa­da ne­za­mi­sli­vim: da li je u tom ra­tu uop­šte mo­gu­će po­be­di­ti, ka­ko pre­ži­ve­ti, šta či­ni­ti ka­da utih­ne gr­mlja­vi­na to­po­va, a na po­sao kre­nu ob­no­vi­te­lji? Ka­ko i gde vra­ti­ti iz­be­gle od voj­nih dej­sta­va, ka­ko i či­jim pa­ra­ma sve to pla­ti­ti… I, na­rav­no, ka­ko obez­be­di­ti da se slič­na ne­sre­ća vi­še ne po­no­vi. Bar u do­gled­no vre­me.

Objek­tiv­no, Evro­plja­ni su u ne­spo­ra­zum iz­me­đu Ukra­ji­ne i Ru­si­je kre­nu­li bez­gla­vo, ube­đe­ni da 20. vek još uvek ni­je okon­čan. Ni­su sa­gle­da­li glo­bal­ne okol­no­sti, pro­me­ne ko­je su do­ne­le sa­vre­me­na na­u­ka i teh­no­lo­gi­ja, otva­ra­nje no­vih tr­ži­šta, za­tva­ra­nje ne­kih tra­di­ci­o­nal­nih, pre­u­sme­ra­va­nje to­ko­va ener­ge­na­ta, bor­ba biv­ših ko­lo­ni­ja za ko­nač­ni iz­la­zak iz sen­ke me­tro­po­la... A mo­žda su sa­mo mi­sli­li da će sa iži­vlja­va­njem u Ukra­ji­ni su­rev­nji­vo­sti na ce­lom kon­ti­nen­tu, na­sta­le usled osam­de­se­to­go­di­šnje la­god­no­sti ži­vo­ta, po­no­vo vra­ti­ti u nor­mal­ne to­ko­ve… Sve če­šća su po­re­đe­nja sa sud­bi­nom ve­li­kog Rim­skog car­stva. Ne bez raz­lo­ga…

Na­kon što su SAD pod pred­sed­nič­kom pa­li­com Do­nal­da Tram­pa shva­ti­le da je nji­hov in­te­res u ukra­jin­skom ra­tu ne­sra­zme­ran ulo­že­nim pa­ra­ma i tru­du, sve je pa­lo na ple­ća ze­ma­lja Sta­rog kon­ti­nen­ta. Pro­blem je, me­đu­tim, u to­me što Evro­plja­ni Vo­lo­di­mi­ru Ze­len­skom ma­lo to­ga mo­gu da po­nu­de. Vi­še ni even­tu­al­na fi­nan­sij­ska po­dr­ška ne­ma oče­ki­va­ni efe­kat. Jed­no­stav­no, pa­re ulo­že­ne u rat pro­tiv Ru­si­je una­pred je mo­gu­će upi­sa­ti kao uza­lu­dan tro­šak.

U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, kao po­seb­no iz­da­šnoj, Fran­cu­skoj, Nemačkoj i dru­gim ze­mlja­ma shva­ti­li su da je sla­blje­njem uti­ca­ja Za­pad­ne voj­ne ali­jan­se – NA­TO – mno­go šta pa­lo na nji­ho­va ple­ća. I to u okol­no­sti­ma pre­ki­da ener­get­skih ve­za sa Ru­si­jom, za­teg­nu­to­šću, pa i ra­tom u re­jo­nu Bli­skog is­to­ka, okre­ta­njem sve­ta Ki­ni, In­di­ji, Pa­ki­sta­nu, Tur­skoj kao bu­du­ćim moć­ni­ci­ma.

Istu­pa­nje SAD iz „ukra­jin­ske igre” kod mno­gih u Evro­pi je otvo­ri­lo ape­ti­te. Pod­se­ća­ju­ći se na da­ne sta­re sla­ve, ne­ki su po­tr­ča­li da oku­plja­ju sop­stve­ne voj­ske, na­ba­vlja­ju na­o­ru­ža­nje, or­ga­ni­zu­ju ma­ne­vre, sve u ve­ro­va­nju da nji­ho­vo vre­me još ni­je pro­šlo. Ali, ka­ko se is­po­sta­vi­lo, vra­ti­la su se i sta­ra me­đu­sob­na ne­po­ve­re­nja. Te­ško je ve­ro­va­ti da će Bri­tan­ci i Nem­ci ili Fran­cu­zi, da ne po­mi­nje­mo ma­nje agre­siv­ne ze­mlje, ika­da na­stu­pa­ti u je­din­stve­nom eša­lo­nu, osim uko­li­ko ih na to ne na­te­ra ne­ko da­le­ko moć­ni­ji. Do sa­da to su bi­li Ame­ri­kan­ci.

„Od­bram­be­na na­za­vi­snost” Evro­pe ni­je ne­što na šta bi se da­nas va­lja­lo kla­di­ti. U Mo­skvi su to­ga do­bro sve­sni i str­plji­vo če­ka­ju da vi­de šta će smi­sli­ti nji­ho­vi za­pad­ni opo­nen­ti. Ali to če­ka­nje is­pu­nje­no je po­vre­me­nim de­mon­stra­ci­ja­ma mo­ći ru­skog na­o­ru­ža­nja, sprem­no­sti na pro­du­že­nje kon­flik­ta u Ukra­ji­ni, ube­đe­no­šću u ko­nač­ni uspeh. Sa dru­ge stra­ne, te­ško je na­ći ade­kva­tan od­go­vor, sem pra­znih obe­ća­nja Ze­len­skom i ku­po­vi­ne vre­me­na za pro­na­la­že­nje no­ve tak­ti­ke.

Ka­ko god bi­lo, ne­sa­gla­sno­sti me­đu dr­ža­va­ma na na­šem kon­ti­nen­tu pre­te da EU vra­te u at­mos­fe­ru pre nje­nog stva­ra­nja, tač­ni­je, ka­da je sva­ka dr­ža­va mo­gla pre­ci­zno da de­fi­ni­še svoj su­ve­re­ni­tet, svo­je gra­ni­ce, za­ko­ne i dru­štve­no ure­đe­nje za­sno­va­ne na isto­ri­ji, sop­stve­ne po­tre­be, am­bi­ci­je… Uta­pa­njem u za­jed­ni­cu ne­ki od po­me­nu­tih atri­bu­ta su mo­ra­li da do­ži­ve pro­me­ne. Po­seb­no kod onih ko­ji su u istu stu­pi­li ka­sni­je.

Ne tre­ba ni sum­nja­ti da su u ta­kvim okol­no­sti­ma sla­bi­ji ne­ret­ko bi­li pri­si­lje­ni da po­ne­što ustu­pe moć­ni­ji­ma. Uosta­lom, u sva­kom dru­štvu se zna ko vo­di glav­nu reč. I sa­da, ka­da je „di­sci­pli­na” do­ne­kle po­pu­sti­la, sta­ri in­te­re­si iz­la­ze na po­vr­ši­nu.

Ne­ko te in­te­re­se po­ku­ša­va da is­ka­že ja­ča­njem sop­stve­nih oru­ža­nih sna­ga (Ne­mač­ka, Polj­ska) ne­ko po­zi­va­ju­ći se na moć i ugled iz pro­šlih vre­me­na (Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Fran­cu­ska, Špa­ni­ja)… U sva­kom slu­ča­ju po­je­di­nač­ni in­te­re­si sve vi­še se ra­zi­la­ze. A to oba­ve­zno ra­đa i od­re­đe­nu do­zu po­do­zre­nja. Po­seb­no u pre­de­li­ma ko­ji su po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta me­nja­li vla­sni­ka, tač­ni­je, dr­žav­nu pri­pad­nost.