Raskoš pod nogama

Od našeg specijalnog izveštača
Esfahan – Ako postoji grad koji se nezadrživo pomalja iz „Priča o 1001 noći”, onda je to bivša prestonica šahova Persijskog carstva koji su ovde gradili elegantne mostove i veličanstvene džamije.

Posle teheranskog smoga uživam u čistom povetarcu koji se gura između šetača na četiri veka starom mostu Kađu ispod kojeg posustalim tokom teče reka Zajande.

Nisf-e-Džahan, Prestonica pola sveta, kako je danas treći po veličini iranski grad nekada bio poznat, najčuvenija je ipak po Imamovoj džamiji. Video sam mnoge bisere islamske arhitekture, od Delhija i Islamabada, preko Kazablanke i Istanbula do Kaira, Damaska, Bejruta ili Amana, ali raskošna lepota ove građevine s početka 17. veka je neopisiva.

Ornamentisana tirkiznom keramikom sa floralnim i geometrijskim intarzijama i kaligrafski ispisanim citatima iz Kurana, fascinira zaobljenim kubetima i elegantnim lukovima koji skrivaju retku akustičnu tajnu: na jednom mestu najmanje desetak puta, brojao sam, možete da čujete kako se u visinama prelama eho vašeg glasa.

Smeštena je uz prostran Imamov trg na kome se nekada igrao polo, a na kome danas leškare porodice uživajući u topotu konjskih kočija koje vozaju unaokolo. Trg sa palatom Ali Kapu okrutnog šaha Abasa Velikog oivičen je arkadama ispod kojih je bazar.

Za obilazak dućana potrebno je najmanje 20 minuta žurnim korakom. Nisam, međutim, prešao više od 300 kilometara od Teherana ka jugu da bih ovde žurio.

Pošto je muzej u jermenskoj crkvi bio zatvoren, pa nisam mogao da vidim najmanju knjigu na svetu – veličine mikročipa, tešku 0,7 grama, koja sadrži molitve na sedam jezika – otišao sam do kafane da bih popio – čaj.

Do pre stotinak godina Iranci su pili kafu, ali od tada su prešli na crni čaj. Ime kafana je ostalo. Naručio sam nargile i duvan sa ukusom jabuke, a potom se zasladio jednim od lokalnih specijaliteta.

Posebno me raduje što sam u „rodnom gradu” svog omiljenog tepiha. Esfahan je po njima poznat širom sveta. U njegovoj blizini, u Najfabadu, istkan je i tepih od 1.240 kvadratnih metara koji je bio najveći na svetu dok nedavno za jednu džamiju u Emiratima nije napravljen tepih od 5.600 kvadrata, sa dve milijarde čvorova, vredan blizu šest miliona dolara.

Mene zanimaju neki primereniji beogradskoj kvadraturi. Prethodno sam se naoružao znanjem u teheranskom muzeju persijskih tepiha, dvospratnoj oktogonalnoj zgradi koja od 1976. čuva kolekciju najlepših primeraka tepiha od svile, vune ili pamuka, ili njihovih kombinacija.

Tepisi su jedna o d najznačajnijih manifestacija persijske kulture i umetnosti. Počeci im se gube negde u 2.500 godina staroj magli prošlosti, mada je poznato da su ih Persijanci prvo koristili kao pokrivke podova i krila svojih nomadskih šatora. Nomadski tepisi i ćilimi, svojevrstan oblik pisanja nepismenih zanatlija, i danas su jedna od dve najznačajnije vrste.

Kada je u 16. veku došla dinastija Sasanida, počelo je slavno doba persijskih tepiha koje je šah Abas prodavao Evropljanima pa su dragoceni komadi – od kojih je 1.500 sačuvano – ukrasili evropske dvorove i palate. Tako su nastali „gradski tepisi”, druga vrsta, koji su svoje motive, dizajn i boje poneli iz Esfahana, Tabriza, Kašana, Kermana, Širaza, Naina, Koma…

Gledao sam, i hod’o, po raskošnim primercima ovih tepiha i u teheranskoj palati Nijavaran, bivšoj rezidenciji šaha Reze Pahlavija koja je posle islamske revolucije pretvorena u muzej.

Čak i kada su jedan tepih tkale grupe devojčica sedeći skrštenih nogu pred razbojem i ubacujući u šare mnoge svoje snove, nekada su morali da prođu meseci, pa i godine strpljivog rada dečjih ruku. Dečjih, da bi prstićima mogli da upliću milione asimetričnih „persijskih čvorova” koji su jedan od ključnih pokazatelja vrednosti tepiha. Oni tkani kukom, simetrični „turski čvor”, manje vrede.

Što se materijala tiče, najbolja vuna je iz Širaza, a svila iz Koma, dok se prirodne boje dobijaju od oraha, nara, grožđa, broća, indiga... Važno je, naravno, i kako se tepisi na kraju šišaju, posebno oni svileni koji pod svetlom, posmatrani uz tkanje ili niz njega, daju sasvim različite tonalitete.

Ispostavilo se da su sve moje prethodne pripreme velika greška. Sopstvenom budžetu sam postavio nedokučive kriterijume kvaliteta. U bazaru sam se zalepio za jedan „kom”, svila na svilu. Potpisao ga je Džamšid, jedan od najpoznatijih sadašnjih umetnika – zaista mislim da je to umetnost.„Kupite ga sada, generacije će vam biti zahvalne”, futuristički me ohrabruje Hasan ne pokazujući nameru da cenu ozbiljnije spusti ispod 3.000 dolara.

Došao sam spreman da pridonesem iranskom budžetu u kome je, posle nafte, izvoz tepiha jedna od značajnih stavki: do 20. marta, kraja godine persijskog kalendara, Iran će svetu prodati tepiha u vrednosti od 420 miliona dolara.

Zašto je ono što mi se dopada toliko skupo? Kako ne mogu da se dokopam barem dva-tri kvadrata od 5,5 miliona koliko ih je u Iranu proizvedeno za poslednju godinu dana?

Iako turista nema na puškomet, iako preti ekonomska kriza, Hasan ne popušta. Pomalo zbunjen i prilično razočaran, ponovo sam pokušao u teheranskom bazaru. Prodavci ponovo kao na Mažino liniji.„Kada se devojka udaje, sem nameštaja mora da donese i tepih”, objašnjava mi stabilnost cene na visokom nivou Umid Umidvar, kome su tepisi, kao i većini, nasleđen porodični biznis. „Tepih je investicija.”

Dok pokazuje biser svoje radnje sa 2.000 tepiha, „kom” vredan 60.000 dolara, razastire mi novi koji ne znam da li je opasniji po krvni pritisak ili džep.

Kakva raskoš pod nogama: u ovoj prostranoj zemlji čak 140 regiona prepoznatljivo je po načinu na koji pravi tepihe ili ćilime.Tradicionalno umeće u svom najdelikatnijem izdanju.Svaki čvor priča neku priču.Sve je to plod oko 700 poznatih i još više nepoznatih dizajnera.

Da bi se zaštitili od falsifikata, Iranci su počeli da izdaju sertifikate. Kad već ne mogu da ih kupim, barem znam da gledam originale. „Tepih je deo našeg života, neophodan kao vazduh i voda”, kaže Umid. „Tepisi su u Iranu isto što i zlato.”