Evropa pokušava da namami Putina

Poseta ambasadora Britanije, Francuske i Nemačke ruskom Ministarstvu spoljnih poslova na prvi pogled mogla bi da se protumači kao priznanje da se bez Moskve ne može razgovarati o sudbini Ukrajine. Međutim, upravo u tom prividnom preokretu leži suština novog evropskog manevra.

Zamenik šefa ruske diplomatije Mihail Galuzin primio je šefove diplomatskih misija tri vodeće evropske sile na njihov zahtev. U saopštenju sa Smolenskog trga navedeno je da su ambasadorima predstavljene „objektivne ocene destruktivne politike” njihovih vlada u vezi sa ukrajinskom krizom, politike koja, prema ruskoj oceni, ima za cilj da kijevske vlasti što duže podstiče na nastavak rata protiv Rusije, i to u ime, o trošku i uz direktnu pomoć zapadne „koalicije voljnih”.

Ta formulacija, sama po sebi, deluje kao klasičan primer ruskog diplomatskog jezika: oštra, hladna, lišena svake namere da se sagovorniku ostavi prostor za moralnu samouverenost. Ali bi bilo suviše lako zaključiti da su trojica ambasadora došla kod Galuzina samo da bi saslušala lekciju o osnovama ruske spoljne politike i potom se vratila u svoje rezidencije praznih ruku. Upravo takva interpretacija, ma koliko primamljiva bila, promašila bi glavnu tačku.

Evropa je, u širem smislu, ne samo Evropska unija nego i Britanija kao njeno najaktivnije vojno-političko krilo, ušla u fazu nove diplomatske ofanzive prema Moskvi. Za razliku od prethodnog perioda, kada je glavni naglasak bio na sankcijama, isporukama oružja i političkom pritisku, sada se sve vidljivije gradi utisak da je došlo vreme za „razgovor” sa Kremljom. Ali taj razgovor nije zamišljen kao odustajanje od dosadašnje linije, već kao njeno preformulisanje u diplomatski oblik.

Italijanska premijerka Đorđa Meloni nedavno je to rekla gotovo otvoreno: čvrstina prema Rusiji, po njenim rečima, ne sme da se pretvori u diplomatsko slepilo ili samoizolaciju, već Evropa mora pragmatično da razmotri kako da komunicira sa Moskvom. Ta rečenica je važna jer pokazuje da se u evropskim prestonicama više ne može sakriti činjenica da politika bez kontakta sa Rusijom ima svoja ograničenja. Ali istovremeno ne znači da je Evropa spremna da napusti dosadašnju političku arhitekturu ukrajinske krize.

U tome je i osnovni paradoks. Evropa želi dijalog, ali ne želi promenu pretpostavki na kojima je do sada vodila politiku. Ona želi da razgovara sa Moskvom, ali ne i da prizna da je deo sopstvenih zahteva postao nerealan. Želi da prikaže spremnost na diplomatiju, ali i da unapred zadrži pravo da, ukoliko Moskva ne prihvati takav okvir, odgovornost za neuspeh prebaci na Kremlj.

Zato sastanak na Smolenskom trgu ne treba posmatrati izolovano. On se uklapa u širu političku pripremu u kojoj je Evropi potrebno da pokaže kako je navodno pružila ruku Moskvi, dok istovremeno zadržava maksimalističku poziciju o Ukrajini. U takvoj konstrukciji Kremlju se ostavlja izbor koji to zapravo nije: ili da prihvati razgovor pod uslovima koji su već unapred ideološki definisani, ili da bude proglašen stranom koja odbija mir.

Dodatni pritisak na evropske vlade dolazi iz ekonomske i budžetske stvarnosti. Podrška Ukrajini, posle više godina rata, više nije samo pitanje političke volje, već i pitanje finansijske izdržljivosti. Vojne zalihe se troše, odbrambeni budžeti rastu, javne finansije u mnogim zemljama su napregnute, a svaka nova kriza na Bliskom istoku ili u energetskom sektoru dodatno sužava prostor za dugoročno finansiranje rata.

Ostavka britanskog ministra odbrane Džona Hilija zbog nedovoljnog finansiranja vojske nije samo unutrašnji problem Londona. Britanija je jedan od glavnih evropskih centara politike maksimalnog pritiska na Rusiju i jedan od ključnih organizatora zapadnog angažmana u Ukrajini. Ako se u takvom centru otvara spor o tome da li država uopšte ima dovoljno novca da ispuni sopstvene bezbednosne ambicije, onda je jasno da je evropska strategija ušla u fazu u kojoj se političke želje sve teže poklapaju sa budžetskim mogućnostima.

S druge strane, razgovor sa Vladimirom Putinom „sa pozicije sile” ostaje formula koja u Moskvi nema nikakav izgled da bude prihvaćena kao osnova ozbiljnih pregovora. Ruski predsednik je više puta pokazivao da takve pristupe doživljava ne kao diplomatsku ponudu, već kao nastavak pritiska drugim sredstvima. Upravo zato je malo verovatno da u Kremlju dobrovoljni dolazak tri evropska ambasadora vide kao znak stvarne promene kursa.

Mnogo je izvesnije da Moskva u tom potezu prepoznaje pokušaj da se pripremi nova politička scena. Evropa, svesna neizvesnosti u Sjedinjenim Državama i mogućeg preoblikovanja američkog političkog pejzaža posle izbora za Kongres u novembru, nastoji da pre toga stvori sliku o sebi kao strani koja je navodno pokušala sve. Ukoliko se američka politika ponovo jasnije postroji uz kijevske vlasti, biće važno da Evropa već ima pripremljenu tezu: Moskva nije želela pregovore, Kremlj je odbio konstruktivnost, Putin je „stavio kamen u pruženu ruku”.

Tako bi diplomatska inicijativa, umesto da bude put ka kompromisu, mogla da postane instrument za novo učvršćivanje stare politike. Nije cilj nužno da se sa Rusijom postigne dogovor, već da se pokaže da dogovora nema zato što ga Moskva, navodno, ne želi. U tom slučaju, sastanak kod Galuzina nije kraj jedne diplomatske epizode, već početak pažljivo pripremljenog narativa.

Zbog toga ne treba žuriti sa zaključkom da je dolazak ambasadora Britanije, Francuske i Nemačke u rusko Ministarstvo spoljnih poslova znak slabosti Evrope, niti da je reč o početku stvarnog otrežnjenja u zapadnim prestonicama. Pre će biti da se pred Moskvom postavlja nova diplomatska zamka: da se prihvati razgovor u okviru koji joj ne odgovara ili da bude optužena da odbija mir.

Smolenski trg je, sudeći po tonu saopštenja, tu zamku prepoznao. A da li će je Evropa pretvoriti u novu kampanju protiv Kremlja, pokazaće naredni diplomatski potezi. Jer u ukrajinskoj krizi danas se ne vodi samo borba za liniju fronta, već i za to ko će pred zapadnom javnošću biti proglašen krivcem za neuspeh pregovora.