Gde stade Landau, Landi će da produži

Kako će izgledati kalendar političkih događaja do kraja varljive godine 2026? U BiH je na to bilo teško odgovoriti i tokom mirnijih minulih decenija. Zato sada sasvim uslovno predviđamo: do kraja juna izbor američkog kandidata Landija za visokog predstavnika na sednici PIK-a, pa zatim predizborna kampanja i izbori u oktobru, pa onda u novembru verifikacija izbora novog v. p. u SB UN i razmatranje redovnog polugodišnjeg izveštaja o stanju u BiH koji će na sednici SB UN podneti Landi. U međuvremenu, iza javne scene odvijaće se ono najvažnije: vodiće se intenzivne konsultacije između SAD, RF, EU i Kine oko postdejtonskog trajnijeg i stabilnijeg rešenja za BiH. Neko će reći: „E taman posla, baš ti veliki pored Ukrajine i Irana nemaju ništa preče od Bosne!” Nije baš tako, nakon izbornog poraza Orbana, perjanice suverenista i srpskog saborca u Evropi i Trampovog favorita u EU, Srpska i Srbija su postale važne ne smo za Moskvu i Brisel, nego i za Vašington i Brisel. Šta će se dogovoriti procuriće na kapi, i biti izvor bezbroj nagađanja. Na lokalu je manje neizvesno.

Ravnopravni dogovor tri naroda u BiH, koji je najavio Tramp preko Landaua, Hrvati će doživeti kao istorijsku priliku da se za stolom izbore za nacionalnu jednakopravnost u FBiH. Konkretno, tražiće „uvođenje druge izborne jedinice”, što bi hrvatskom narodu omogućilo da nakon 30 godina sam bira svog predstavnika u državnom Predsedništvu BiH, umesto da mu Bošnjaci decenijama biraju svog favorita. Bošnjaci će kontrirati argumentom da u Ustavu zaista samo piše da u kolektivnom šefu države jedan od tri člana mora da bude Hrvat, što znatno brojnijim Bošnjacima omogućuje da stalno biraju Željka Komšića, a ovaj zauzvrat promoviše politiku muslimanskog Sarajeva, a ne zapadnog Mostara. Na to će Hrvati podići ulog: zahtevaće treći entitet na protiv sistemske anomalije – tri naroda, a dva entiteta.

Kao najjači argument podsetiće da su se Vašingtonskim sporazumom dobrovoljno odrekli Herceg-Bosne uz uslov da Federacija BiH uđe u konfederaciju s Republikom Hrvatskom. Najzad i to da je dejtonski naziv većeg entiteta glasio „Bošnjačko-hrvatska federacija”, što je ukazivalo na jednakopravnost dva naroda u većem entitetu. Ustreba li, argument će biti i to da su se Herceg-Bosanci na međunarodno poništenom referendumu 2000. izjasnili za samoupravu zajednice kantona sa hrvatskom većinom. No – sami pali, sami se ubili, Grude su od 90 slepo sledile direktive centrale HDZ-a u Zagrebu, Tuđmana i nadbiskupije, a profesorka Mirjana Kasapović, sa zagrebačkog sveučilišta, najveći naučni autoritet u ovoj oblasti, već je u nekoliko knjiga ismejala ovu „lukavu strategiju” Hrvatske u BiH. Sada su, međutim, svi stali u jednu kolonu i zajedno upregli da isprave vlastite greške, uključujući i Nemačku, tradicionalnog mentora hrvatske politike koji je kumovao Vašingtonskom sporazumu. Do te mere da Dragan Čović strateški podržava Dodikovu politiku izvornog Dejtona i ustavnih entitetskih nadležnosti, a Maks Primorac, Amerikanac hrvatskog porekla iz Fondacije Heritidž, već mesecima održava u Zagrebu naučne konferencije na kojima promoviše Trampovu politiku u BiH, na kojima pozvani i nepozvani bošnjački delegati grčevito brane jedinstvenu i celovitu BiH. U svakom slučaju, Dodik će Čoviću prepustiti prvu loptu.

U panici što su od povlašćene nacije tokom minulih 30 godina, sada i spolja i iznutra prinuđeni da shvate i prihvate da u Bosni, iako relativno najbrojniji, nisu ni jedini ni glavni. Iako su im, kao i uvek, Srpska, Srbija i generalno Srbi, dežurni neprijatelji, neposrednu opasnost prepoznaju u tradicionalnim saveznicima Hrvatima. Računali su da su višestruko malobrojniji Hrvati već pečeni da kanton po kanton postanu zanemarljivi u FBiH, a da će dugoročno i Srpsku utopiti u svoju jedinstvenu i celovitu Bosnu. Trljali su ruke zbrajajući entitetske nadležnosti koje su visoki predstavnici otimali Srpskoj i psovali Dodika što ne dozvoljava da proces davljenja Srpske ne ide brže i sveobuhvatnije. Čak su optuživali spoljni faktor što toleriše Dodikovu drskost da još traži da se otete nadležnosti vrate i nametnuti zakoni ukinu.

Ali Gzavije Bugarel, ugledni francuski poznavalac Bosne, napisao je obimno delo „Naživeti carstva”, u kojem ukazuje na sposobnost bosanskih muslimana da preživljavaju prilagođavajući se osmanskom, habzburškom i nacističkom okupatoru, pa i međunarodnom protektoratu. De Gobino bi to nazvao orijentalnim ketmanom. U naše vreme to bi se moglo prepoznati i po čestim promenama imena nacije, imena jezika, vođa. Poznat po prevrtljivosti, Alija Izetbegović – jer mu se, kako je sam govorio, „pre podne čini onako, a po podne vako” – najpre, opet po vlastitom priznanju, kao vođa nacionalne stranke nije imao nacionalno osećanje, nego samo versko. Nakon toga je SDA proglasio multi-kulti partijom i samoproglasio se za predsednika svih građana BiH koji su se ubijali ispod njegovog prozora. Kad se našao pred kapitulacijom, izjavio je da se Armija BiH ne bori za neku apstraktnu ideju Bosne nego za opstanak muslimanskog naroda. Na istorijskom skupu svoje versko-nacionalne elite krajem 1993, onom na kojem su „ušli kao muslimani, a izašli kao Bošnjaci”, nije rekao da je principe i mape Dejtona već bio prihvatio u Ženevi, ali je pristalicama unitarne države odbrusio: „Bosna nije kumir da joj se moramo klanjati”. A narod se izjasnio: „Potpiši, Alija, makar bila kao avlija!”

Bajdenov ambasador SAD u Sarajevu Majkl Marfi onomad reče da mu je Bakir Izetbegović nekom prilikom rekao da bi „mogao da živi i u podeljenoj Bosni”. A Dodik je ove nedelje na skupu „Strateški pravci razvoja RS” u Srpskom Sarajevu izjavio da ga je neimenovani zapadni visoki funkcioner pitao da li bi u prilog podeli Srpska bila spremna da Bošnjacima ustupi konkretan deo teritorije, iz čega ovaj zaključuje da se u diskreciji već razgovara i o mirnom razlazu. Ni na takvo rešenje – da za početak dobiju entitet, potencijalno državu Bošnjakistan – nisu gadljivi, ali će im čak i neoliberalni globalisti teško to dozvoliti bez debelih garancija da neće postati baza islamskog terorizma u evropskom dvorištu. A za teritorijalne kompenzacije moraće da se obrate Hrvatima, koji neće škrtariti da ih se kurtališu.

Da li to znači da će doći do raspakivanja Dejtona? Odbrana Dejtona s aneksima bila je tokom minule tri decenije glavno srpsko političko oružje protiv sistematskog revizionizma od strane potpisnika i garanata. Revizija je počela od samih američkih kreatora Dejtonskog ustava: „Dejton je doneo mir, ali ne političko rešenje za Bosnu”, iako je redosled i logički i politički morao biti obrnut: Mir je nastupio kada je nađeno ustavno rešenje. No, tu glupost su pratili i ostali, uključujući Černomirdina, Kozirjeva, jer je dolazila od tada jedine supersile.

Putin, a posebno Lavrov, nisu propuštali nijednu priliku da kažu da se Rusija zalaže za striktno poštovanje Dejtonskog sporazuma. Dok je Dodik morao da naglašava „izvorni Dejton”, jer su se na terenu umnožile atribucije ala „Dejton plus” i „duh Dejtona” da bi kamuflirale grubu i očiglednu reviziju, stari ruski diplomata ponavljao je istu formulaciju, jer za novu supersilu postojala je samo jedna verzija Dejtona koju je Rusija garantovala. Sada se situacija menja. Dok Dodik više ne spominje mnogo Dejton i težište stavlja na neodrživost BiH i samostalnost Srpske koja se jedina pokazala kao njen vitalni deo, Lavrov prvi put kaže da će se ravnopravni dogovor tri strane voditi „na osnovu Dejtona”.

Važna nijansa, jer pri raspakivanju Dejtona Bošnjaci će verovatno tražiti da se sve vrati na početak, sve tamo do vremena Osmanske okupacije srednjovekovne hrišćanske Kraljevine Bosne, kad je Bosna bila vilajet i sva zemlja begovska. Srpska bi se mogla pozvati na istorijsku činjenicu da se već proglašena Republika tek naknadno priključila Bošnjačko-hrvatskoj federacija i da je bila strana u međunarodnom sporazumu, zatim da se srpski narod u BiH još u decembru 1991. izjasnio da BiH ostane sa Srbijom u skraćenoj Jugoslaviji. Bolna tačka Srpske je prekid koridora kod Brčkog, što nije učinjeno u Dejtonu nego naknadnom arbitražom, pa deo neumske rivijere, koji joj međunarodnopravno pripada.

Za početak je dobro što će Landi već tokom juna biti izabran i što će kao američki kandidat slediti Landauov „ravnopravan dogovor tri strane”.

*Profesor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista