Istorijski eksperiment i sudar dva sveta

Proširenje proslave na Svetsku nedelju fudbala (21–25. maj) – koje je Fifa simbolično vezala za datum sopstvenog osnivanja 1904. godine – zapravo je genijalan korporativni potez brendiranja istorije. Pod izgovorom borbe za „društvenu inkluziju, nadu i jedinstvo”, Fifa institucionalizuje sopstveni uticaj, koristeći autoritet UN da legitimiše širenje turnira na 48 timova, tri zemlje domaćina i projekciju od šest milijardi gledalaca. Dok u Los Anđelesu govori jezikom profita, u Njujorku Infantino govori jezikom emocija, dokazujući da je sposoban da proda isti proizvod – fudbalsku sreću – i najsurovijem kapitalisti i najopreznijem diplomati.

I upravo u toj tački, gde se spajaju korporativni interesi, geopolitički jubileji, estradni spektakl na steroidima i vrhunski fudbalski teatar u salama UN, rađa se najveći, ali i najlepši apsurd fudbala.

Dok sistem pokušava da pretvori fudbal u industriju zabave ili u diplomatsko sredstvo za reputacije (da se razumemo – globalni fudbal pored ostalog to jeste) on „zaboravlja” ključnu stvar: igra je suština fudbala. On u svom izvornom, genetskom kodu ne pripada menadžerima s Volstrita, niti diplomatama s Ist Rivera, pa čak ni PR stratezima iz Ciriha. On pripada onom dečaku, koji šutira loptu od krpa na prašnjavom terenu u Africi, navijaču na tribinama u Južnoj Americi i deci na igralištima širom Balkana. Za njih je ta igra jedini, čisti izlaz iz surove realnosti, prostor apsolutne slobode, gde su se siromaštvo, ratovi i političke krize brisale i brišu onog trenutka kada lopta krene s centra.

Kada sudija označi početak meča, sve komunikacijske veštine i njihova moć, sve ekonomske projekcije, Madonini hitovi, diplomatski dresovi u UN i proračuni hedž-fondova padaju u vodu. Ostaju samo zeleni pravougaonik i magija lopte. Milijarderi mogu da kupe stadione, TV prava, klubove i muzičke zvezde, a političari mogu da koriste igru za sakupljanje poena, ali niko od njih ne može da kupi nepredvidljivost slobodnog ljudskog duha, koja se dešava na terenu. Ne mogu da kupe onaj iskonski, neartikulisani urlik olakšanja i sreće kada lopta u devedesetom minutu zatrese mrežu.

Surova realnost jeste da živimo u svetu koji sve želi da monetizuje i pretvori u resurs. Ali fudbal opstaje i ostaje najveći sport na svetu upravo zato što njegova suština izmiče monopolizaciji kapitala i kontroli iz jednog centra. I može Infantino loptu da nazove „magični predmet” pred Generalnom skupštinom UN, ali ona je magična samo onda kada je u nogama onih, koji je iskreno vole, a ne onih koji na njoj zarađuju.

Igra, kao čista emocija, radost nadmudrivanja i solidarnost tima, starija je i žilavija od svakog biznis-plana i svake političke rezolucije. Svetsko prvenstvo 2026. je istorijski eksperiment i sudar dva sveta. Ali bez obzira na to koliko šljašte svetla Njujorka, koliko spektakularan bio šou u poluvremenu i koliko se diplomate osmehivale pred kamerama, ljudi će pred ekrane sesti zbog onoga što je unutra. Zbog igre. Jer na kraju, kada se ugase reflektori estrade, kada se svedu računi na berzama i isprazne sale UN, ostaje večna istina: svet fudbala ne pokreću kamatne stope, ni politički govori, već ona neobjašnjiva, magična strast prema igri, koja život čini vrednim življenja.

S tačke gledišta modernih odnosa s javnošću pred Infantinom se mora skinuti kapa. Izjava da je Fifa „zvanični dobavljač sreće za čovečanstvo” je demonstracija vrhunske komunikacione veštine. On jednu profitom vođenu mašineriju rebrendira u „globalnog humanitarca”, koji planetu snabdeva čistom radošću. To je sjajna komunikaciona platforma. Međutim, ta privlačna komunikaciona magija puca onog trenutka kada shvatimo šta nam se zapravo poručuje. Iza te vešte retorike krije se pokušaj uspostavljanja monopola nad najintimnijim ljudskim osećanjem. Ali, pokušaj da se sreća privatizuje i proda pod Fifinim logotipom nepovratno pada na ispitu pred običnom ljudskom svešću. Dakle, niko ne može posedovati licencu za ono što čovek sam u sebi stvori. Fifa može biti vrhunski dobavljač zabave, skupog spektakla i astronomskog profita, ali dobavljač sreće ostaje isključivo naš sopstveni doživljaj fudbalske igre.

Tradicionalni navijač živi za taktiku, strast na terenu, potez igrača i istorijski rivalitet. Kada kamere i mediji fokus prebace na muzičke zvezde u VIP ložama, igra se degradira na nivo usputne scenografije za nečiji selfi. Fudbal gubi svoju suštinu i postaje pozadina za estradni šou-program. Nasleđe fudbala su horsko pevanje, spontana reakcija tribine, navijački huk i koreografija stvorena iz čiste ljubavi prema klubu ili reprezentaciji.

Svakog dana, a ne samo za Svetski dan fudbala i Svetsko prvenstvo u fudbalu.