Irkinja koja je postala Srpkinja

Počasne konzulate kao vid predstavljanja često koriste male zemlje koje ne mogu da priušte slanje karijernog diplomate, a one veće i bogatije da zarad interesa sopstvenih državljana prošire mrežu u zemlji u kojoj već imaju predstavništvo na nivou ambasade. Irska, na primer, ima počasne konzule u Španiji, gde mnogo njenih građana ima imovinu, ali i na najvećim grčkim ostrvima – grčke državljane koji će Ircima koji tamo provode odmor izaći u susret u svakoj prilici.

To je upravo posao i dr Petra Bošnjakovića – da obezbedi građanima Velike Britanije koji naiđu na bilo kakav problem u oblasti koju pokriva njegov konzulat (južna i jugoistočna Srbija) da dobiju isti tretman kao i ostali građani Srbije. Bošnjaković, inače direktor Instituta za radiologiju Kliničkog centra Niš i profesor Niškog univerziteta, imenovan je 2005. za počasnog konzularnog agenta Velike Britanije za južnu Srbiju, na predlog tadašnjeg britanskog ambasadora Dejvida Gauena.

(/slika2)„Krajem osamdesetih kao stipendista Britanskog saveta proveo sam četiri meseca u jednoj londonskoj bolnici. Veze sa Britanijom nastavile su se i kasnije sudelovanjem u aktivnostima bivših stipendista”, objašnjava Bošković i dodaje da nema ingerencije da izdaje vize, jer to obavlja konzularno odeljenje ambasade Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu.

Ne dobija nikakav honorar, ali mu pokrivaju troškove koji su direktan rezultat obavljanja poslova koji su u vezi sa konkretnim konzularnim zadacima.

Za En Pešić, Irkinju udatu za Srbina, velika je čast što je kao počasni konzul u Srbiju (pokriva i Crnu Goru) ujedno i prvi predstavnik Irske na ovom području (od 2003), jer ta zemlja nije imala diplomatsko-konzularno predstavništvo ni u staroj Jugoslaviji. U Beogradu živi punih 27 godina. Po obrazovanju je arhitekta, kao i suprug Božidar Pešić, bivši košarkaš. Ranije je godinama radila u humanitarnim organizacijama.

„Kada sam prvi put došla ovamo 1978, svi Beograđani su imali pasoše i svakog petka gledali gde će da putuju, dok su u mojoj ostrvskoj Irskoj, iz koje ne može da se mrdne bez aviona ili broda, u tadašnjoj ekonomskoj situaciji putovanja većini bila nezamisliva”, seća se gospođa Pešić.

U međuvremenu se situacija preokrenula.

„Interesovanje ljudi iz Srbije da turistički posete Irsku je veliko, ali su takva putovanja mnogima nedostupna. Beograd je trenutno možda jedan od najskupljih gradova u Evropi”, kaže.

Irskih državljana u Beogradu je malo, pa najveći deo njenog konzularnog posla čini izdavanje viza ljudima koji žele da otputuju u Irsku, bilo zbog posla, studija, stručnog usavršavanja, bilo spajanja sa članovima porodice koji su se tamo već snašli. Za posao koji obavlja dobija „simboličan honorar”.

U domenu ekonomije posla, nažalost, nema mnogo.

„Malo je irskih kompanija koje ovde posluju, a i interesovanje Iraca za ulaganja u Srbiju je opalo otkako je ceo svet zahvatila ekonomska kriza”, kaže počasni konzul Irske u Beogradu.

Zahvalna je srpskim vlastima što su joj odobrili diplomatski status, „iako nije u svakoj zemlji tako”. Diplomatske tablice još nije uzela, jer „čeka da kupi nov automobil”, kaže uz osmeh.

-----------------------------------------------------------

Prava i privilegije

Međunarodnopravni položaj predstavništava sa počasnim konzularnim funkcionerima na čelu regulisan je Bečkomkonvencijom o konzularnim odnosima iz 1963. Konzularna kancelarija i počasni funkcioner koji njome rukovodi uživaju zaštitu kao i prostorije karijernog konzulata, isto fiskalnooslobađanje, kao i oslobođenje od carine za uvoz predmeta namenjenihisključivo za potrebe funkcije koja se obavlja.

U uvodu pomenute konvencije naglašeno je da „svrha privilegija i imuniteta nije lična korist pojedinca već efikasno obavljanje dužnosti”. Član 41 koji karijerne konzularne funkcionere štiti od hapšenja, osim u slučaju teških krivičnih dela, ne odnosi se na počasne konzule.

Počasnih konzula drugih zemalja u Srbiji ima tek nešto više od deset. Pored ovih sa kojima smo razgovarali tom titulom se mogu pohvaliti i Agustin Pio Garsija (Čile), Karmita Aurija Vegas de Spalajković (Ekvador), Vasilije Bošković (Namibija), Ivan Ćurković (Sejšeli), Miloje Branković (Mađarska) i Nelson Čale Kueljar (Bolivija).

(Kraj)