Tramp najavljivao kraj rata 38 puta

U kultnom filmu „Dan mrmota” Bil Mari se svakog jutra budi u istom gradiću u Pensilvaniji, osuđen da beskonačno proživljava jedan te isti dan. U Vašingtonu Donald Tramp igra u svojevrsnoj bliskoistočnoj verziji ovog filma. Prema računici Si-En-Ena, on je najmanje 38 puta najavio da je sporazum sa Iranom gotovo postignut.

„Skoro sve tačke su dogovorene”, izjavio je šef Bele kuće još 23. marta ispred predsedničkog aviona, dok su iz Teherana tada negirali čak i da su pregovori uopšte počeli. Skoro tri meseca od tada Tramp ponavlja istu poruku u proseku jednom na svaka dva dana.

Ali, nakon poslednje najave čini se da je dogovor ovoga puta zaista nadomak ruke. Šef iranske diplomatije Abas Aragči je rekao da mirovni sporazum nikada nije bio bliži dok je pakistanski premijer Šehbaz Šarif potvrdio da je postignut dogovor o konačnom tekstu. 

Ako je to trebalo da bude pregovaračka strategija za ubeđivanje Islamske Republike da što pre sklopi dogovor, zasada ne deluje uspešno. Način da se umire tržišta? Moguće. Ali posle desetog lažnog obećanja, ko mu više veruje? Time su se, međutim, izgubili neki od stubova njegove prepoznatljive politike spektakla: efekat iznenađenja, promena scenografije, skretanje pažnje. Pored „uskoro”, još jedna od fraza koje se stalno ponavljaju u Trampovim najavama sporazuma jeste želja ajatolaha da se „po svaku cenu” dođe do dogovora. On je to rekao 25. marta, a već 26. pojačao ton: Iran „preklinje” Ameriku, „očajnički želi da postigne sporazum”. Tri dana kasnije iz Ovalnog kabineta je prorekao: „Vidim sporazum, da, sledeće nedelje.”

Američki predsednik je 7. aprila na društvenim mrežama napisao da su pregovori „veoma odmakli”, ali da su potrebne još dve sedmice kako bi sporazum bio finalizovan i zaključen. Tako je i pre nekoliko dana šef Bele kuće procenio da će „potpuna pobeda” doći u narednih 14 dana, jer Iran „želi da nam da sve”.

Međutim, vreme prolazi, pokretna traka rokova kao da klizi unazad, a predsednik SAD i dalje trči u mestu, dok se situacija na frontu ponovo zakuktava. Vojni analitičari ovih dana razbijaju glavu pokušavajući da utvrde šta je ovog ponedeljaka oborilo američki helikopter „apač” na ulazu u Ormuski moreuz. Pojavile su se različite, još nepotvrđene teorije, među njima i ona da je korišćen dron „šahed”. Ali taj dron je projektovan za napade na unapred određene ciljeve na zemlji, a ne za poteru za helikopterom koji može da leti brzinom od 300 kilometara na sat. Najnovija pretpostavka jeste da je „apač” pogođen malom protivvazdušnom raketom „kovsar-222”, ispaljenom sa brzog čamca Iranske revolucionarne garde.

Stoga su SAD ovih dana uzvratile sa ponovnim bombardovanjem Irana, dok je Tramp nagovestio da se ne radi samo o odgovoru zbog helikoptera, već i o svojevrsnom „podsticaju” da se Teheran privuče za pregovarački sto.

„Snažno smo ih pogodili, pogodićemo ih ponovo, pa ćemo videti šta će biti sa sporazumom. Bili smo blizu, ali oni i dalje kupuju vreme i prave budale od nas”, rekao je Tramp. Dodao je da je sporazum „u potpunosti ispregovaran” i da je „sve što treba da urade – da ga potpišu”. Te reči mogle su da navedu na zaključak da su pregovori propali, ali je istovremeno delegacija katarskih posrednika u pregovorima stigla u Teheran zbog nastavka razgovora. Navodno, u fokusu su četiri glavna elementa mogućeg nuklearnog sporazuma. 

Prema pisanju „Njujork tajmsa”, ako bi Iran prihvatio ta četiri ograničenja svog nuklearnog programa, to bi predstavljalo značajan korak napred. Prva tačka predviđa obustavu obogaćivanja uranijuma na period od približno petnaest godina. Druga podrazumeva razblaživanje postojećih zaliha obogaćenog uranijuma – ne samo onog obogaćenog do 60 odsto već i materijala sa nižim nivoima obogaćenja. U proces bi bili uključeni Amerikanci, makar kao posmatrači, a razblaživanje bi eventualno bilo sprovedeno unutar Irana, kako bi vlasti u Teheranu mogle da tvrde da su zadržale posed nad materijalom. Treća tačka odnosi se na demontažu nuklearnih postrojenja u Natanzu, Fordou i Isfahanu. Četvrta tačka predviđa da međunarodni inspektori dobiju pravo na nenajavljene kontrole bilo kada i bilo gde.

Ipak, nije poznato da li će Islamska Republika pristati na takav režim nadzora. Kako je to opisala italijanska „La stampa” čitava situacija počinje da podseća na bizarna takmičenja iz pedesetih godina prošlog veka, kada su stari automobili jurili ka provaliji, a pobednik je bio onaj ko bi poslednji iskočio kroz vrata. Ali bliskoistočna provalija je na vidiku, dok niko ne želi da skloni nogu sa papučice gasa i prvi iskoči iz vozila.