Saša Ilić, srce na klupu

Nije se Saša Ilić vratio samo u Humsku. Vratio se u jedno vreme, pa vest da je postao trener Partizana deluje gotovo starinski. Kao da je neko iz starog albuma sa tavana izvadio fotografije na kojima se vide tribine pune dima, zastave bez sponzorskih logotipa i dečaci koji dodaju loptu, a sanjaju da u jednom trenutku uđu na teren.

Tada su navijači znali ko nosi kapitensku traku i zašto baš on. Tada se  nije menjalo pola tima svakoga leta, a druga polovina u zimskom prelaznom roku. Porazi se nisu pravdali saopštenjima, a pobede nisu bile pred met političkih analiza. Iz tog vremena potiče Saša Ilić. Kao vredan primerak koji nikako ne pristaje da ode u muzej i pridruži se ostalim eksponatima iz doba kada je fudbal bio više od života. Jedva je, što bi rekli stari sportski komenta tori, okačio kopačke o klin. 

Imao je 41 godinu i niko ni tada nije smeo da se kladi da će konačno odbiti da i narednih godina ulazi u igru poslednjih 20 minuta.

Lelujao je po terenu kao centralni vezni, a onda dugim pasom kroz prostor stvorao gol-šansu, preokretao tok utakmice, ili bi driblingom pomerio čitavu odbranu na jednu stranu, a zatim potrčao desetak metara i sam presudio.

Njegov trk bi inače trajao duže da je njegovo telo imalo snage za takav podvig. Ali Sale nikada nije koristio mišiće i brzinu, jer nije posedovao ništa od toga. Nije odlazio u teretanu, nije razvijao mišićnu masu, nije ulazio u direktne duele s halfovima i bekovima jer bi ga bacili na atletsku stazu ili na tribine, pa je odlučio da ih izbegava, tako što bi ih mudro zaobilazio i nastavljao dalje.

Priča kaže da je nekada trčao, ali ko će sad da proučava praistoriju. Legenda kaže da je bio čak i brz, ali zašto kvariti iluziju o igraču koji je teren posmatrao kao vojskovođa na vrhu brda koji pomera trupe samo pogledom. Kada bi u pozno doba svoje karijere ulazio na teren u završnici, čitava igra je odjednom dobijala smisao i dokazivala da fudbal nije haotično trčanje za loptom izvesne grupe muškaraca, kako je to objašnjavao Siniša Mihajlović. Iako se činilo da Saša Ilić, dok igra, ne čini zapravo ništa! Eventualno, odigra jedan pas, napravi jedan dribling i ako baš mora, šutne i da gol. I samo što ne ispusti dušu dok prošeta ka jugu, da otpozdravi klicanju navijača koji su često bili podeljeni u zaraćene frakcije. Međutim, kad god da se pojavio on, postao je Sale ujedinitelj i onda se činilo da radi bez ikakvog napora ono što nisu mogle ni BIA, ni Vojna obaveštajna, ni policija, ni uprave. Svaki sukob bi prestajao, a navijači su mu otpozdravljali, kao dečica koju je uhvatio ćale dok kradu čokoladu.

Možda je trebalo uvesti leks specijalis za Sašu Ilića, kako bi imao zakonsku obavezu da igra do svoje 65. godine, jer je i njegovo puko stajanje na travi, možda na centru, možda pored korner-zastavice, ili tamo gde se zatekne, stvaralo opsenu da je vreme stalo baš kao što stoji i on. Mogao je da nasloni ruku na rame svog čuvara i da mu pripoveda kako deca ne smeju sa 12 ili 13 godina da postaju roblje menadžera, investicionih fondova i međunarodnih korporacija koji će trgovati malim telima i njihovim porodicama. I Sale, naravno, zna da su njegove priče bile dosadne, retrogradne, čak i subverzivne, da su ometale ulazak krupnog, mahom prljavog kapitala koji se ispirao u onome što je ostalo od srpskog fudbala. Ali kada je on prestao da igra i odustao od svojih propovedi, nestao je i jedan od poslednjih čuvara pečata normalnosti, u doba kada se njegovo stanje svesti smatralo – socijalnom neinteligencijom!

Kada je počinjao da igra, s klincima se ozbiljno radilo, pedagoški, a treneri su gledali đačke knjižice. Ko nije imao dobre ocene nije smeo da priđe terenu. Tadašnjeg trenera čika Miše Radakovića Sale se plašio više od roditelja.

Imao je devet godina kada je ćale hteo da ga proba, da vidi da li je za fudbal. Nije to bilo kao danas, kad majke i očevi prate decu po treninzima i utakmicama, vuku za rukav trenere, trgujući svojom decom. Otac ga je jednom ili dvaput odveo na trening, a onda mu je rekao: „Znaš koji autobus ide do stadiona i teraj.”

Posle dve godine u klubu su mu rekli da donese krštenicu i dve slike. To je ono, kad te registruju kao igrača. I onda je išao polako, kroz sve starosne kategorije. Živeo je za dan da dođe do prvog tima. Izgleda bajkovito, pomalo dosadno, ali je bilo tako. Mufljuzi koji su oduvek Prvu ligu smatrali politikom i biznisom, idealnim putujućim cirkusom iza kojeg se skrivaju crni fondovi, tajni računi, kladionice i mešetarenje, često su s podsmehom posmatrali momka koji se naselio u Borči, cirkao s ortacima iz kraja i pušio kao Turčin, pa ga je valjda to i preporučilo da ga kasnije pozove Galatasaraj.

Podrazumeva se da ni Sale nije bio cvećka. Bilo je to vreme devedesetih, kada su se na obalama Save i Dunava ukotvili splavovi, kao raketni čamci flotile turbo-folka u čijim su potpalubljima idealno stanište pronašli krimosi, plaćenici, debeovci i sponzoruše. Nedostajao im je glamur, a to su bili fudbaleri koji su upadali, kao u šesnaesterac, u raskalašni noćni život između rata i mira, života i smrti.

Sale se pokazao uljezom i u novom svetu, jer je arhitektura mračnog Beograda, koji su osvetljavala neonska svetla, samo usavršavana, poprimajući drugačije oblike i formu, ali je suština ostala ista. Sale je sve češće ostajao u Borči, svestan da je stranac u noćnom životu elitističkog i licemernog Beograda, u koji su upali novi, neoliberalni gospodari, posmatrajući igrače kao zlatne poluge koje se lako preprodaju na međunarodnom tržištu, sa osnovnim pravilom: njima sve, igračima ono što ostane, kao kusur!

I takav kakav je bio – takav je i ostao. Posedovao je talenat, iako je bio antiteza modernog fudbala u kojoj su prevlast dobijali brzi snagatori i eksplozivni šuteri. Sale je imao samo jedno. Ideju kojom se razbijaju sve poznate šeme odbrane. Brzina donošenja odluka u nanosekundi, kada mu za vratom dahću žestoki udarači, a pred njim stoji neprobojni zid, kao vrhunac kreacije koja se poredi sa umetnošću, stvara razliku na terenu i čini igrača velikim, jer samo su retki stvorovi u kopačkama koji poseduju takvu moć.

Kada je Lotar Mateus kao trener stigao u Partizan, čudo jedno kako su se odmah prepoznali. Nemački predator odmah je snimio Saleta i prepustio mu čitav tim u noge, iako je svima bilo čudno otkud to da germanski kiborg, jedan od najboljih igrača sveta svih vremena, toliko ceni svoju suštu suprotnost: slabašnog, sporog i naizgled odsutnog Saleta.

Toliko ga je poštovao da su mnogi pomislili da će ga i oženiti, jer je poznata Lotarova sklonost da se zaljubi u svakoj zemlji u koju kroči, ali se srećom pojavila Marijana Mateus, rasturila sve napadačke formacije prestoničkih dama i uskočila u krilo nemačkog centralnog veznog koji je u davna vremena poništio sve mirovne odluke Bundestaga, raketirajući savezničke golove balističkim projektilima.

Lotar možda ne može da kontroliše sve delove tela, ali kada je isključivo fudbal u pitanju, njime upravlja isključivo jedan organ – mozak. Zato je osetio niskotalasne frekvencije iz glave Saše Ilića i oni su se savršeno razumeli. Dok je Mateus osvajao teren snagom, energijom i strategijom pancer-divizije, Sale je to isto činio kao gerilac koji se pojavljuje iznenada, zadaje udarac, a potom nestaje i vraća se u šumu, čekajući povoljan trenutak da opet napadne. Zato je Lotar odlučio da ga pozove u Austriju, ali je tamo nešto zabrljao, biće da je uleteo u novi brak, pa je iznenada odlepršao, ostavljajući Saleta usamljenog i neshvaćenog na teritoriji Salcburga.

Sale se vratio u Partizan kao igrač i poslednji svedok da se ovde nekada igrao dobar fudbal. Dajte, koji bi to igrač javno priznao da je zvao mamu, da mu zabrani da izađe u grad kad izgubi! To je mogao samo on, a da ga i dalje smatraju superherojem, a ne seka-persom.

Zato je taj mršavi, neprilagođeni matorac sa licem dečaka koji je pobegao od kuće, stekao je sva prava da ga smatraju poslednjim tatom srpskog fudbala.

I evo ga opet. Vratio se kao trener, u teškim, možda najtežim trenucima za Partizan. Kao trener je bio sasvim solidan, jedno vreme u Čukaričkom, potom u CSKA iz Sofije, gde je bio jesenji šampion, a onda ipak drugoplasirani, iza Ludogoreca.

Da se odmah razumemo. Saša Ilić nije čudotvorac. Nije ni mesija. On je samo čovek koji je više od dve decenije nosio Partizan u srcu, na dresu i na leđima. Možda neće odmah doneti titulu, verovatno neće rešiti silne probleme, ali sama činjenica da se jedan od poslednjih velikih kapitena vraća tamo gde pripada deluje kao vest iz dobrih starih vremena! Zato što je Saša igrao tako da se činilo da, kad stane na loptu, zaustavlja vreme i da se ono nikada neće promeniti.