U lov i drm!

Ni­je pi­ta­nje da li bi ne­ko do­pu­stio da mu ar­he­o­log, na pri­mer, ope­ri­še žuč­nu ke­su, pra­vo je pi­ta­nje da li bi ne­ko­me, da je ar­he­o­log, uop­šte pa­lo na pa­met da ne­ko­ga ope­ri­še. Po­sto­je pro­fe­si­je u ko­ji­ma je ve­ro­vat­no­ća da se na­ne­se ne­po­sred­na i ne­ret­ko ne­po­pra­vlji­va šte­ta dru­gom li­cu ve­li­ka. Za­to je neo­p­hod­no ve­li­ko zna­nje i is­ku­stvo da se ta­kvi is­ho­di iz­beg­nu, pa se la­i­ci, osim ako su šar­la­ta­ni i hoh­šta­ple­ri, u ta­kve po­slo­ve ne upli­ću ni ka­da ih sti­caj okol­no­sti na to na­te­ra, već ih pre­pu­šta­ju oni­ma ko­ji su za to struč­ni.

Slu­čaj o ko­jem pri­po­ve­dam do­veo je jed­nog ar­he­o­lo­ga u si­tu­a­ci­ju da pro­ce­nju­je do­ka­ze i od­me­ra­va ka­znu po pri­ja­vi za ko­ju je ugled­ni prav­nik, na osno­vu svog vi­še­de­ce­nij­skog is­ku­stva i pre­gle­da ar­hi­ve slič­nih si­tu­a­ci­ja, od­mah­nuo ru­kom i re­kao da je to „ne­što s mle­kom”. No, ono što je za is­ku­snog prav­ni­ka non­sens, za na­šeg ar­he­o­lo­ga je bi­lo do­volj­no da usta­no­vi da je u kon­kret­nom slu­ča­ju „ne­sum­nji­vo utvr­đe­na” či­nje­ni­ca. Ako se bu­de do­sled­no dr­žao slo­va za­ko­na, ka­ko to pod­no­si­o­ci pri­ja­ve tra­že, i ako sa­mu pri­ja­vu tre­ti­ra kao što je već uči­nio, kao ne­sum­njiv do­kaz, tu­že­nom sle­du­je ot­kaz o ra­du. Uko­li­ko, me­đu­tim, na osno­vu svog ar­he­o­lo­škog is­ku­stva pro­ce­ni da po­sto­je od­re­đe­ne olak­ša­va­ju­će okol­no­sti, on­da bi ta ka­zna mo­gla bi­ti i bla­ža.

Da po­ja­sni­mo, ov­de ni­je reč o pri­či iz 1945. go­di­ne, ka­da su, u ne­do­stat­ku prav­ni­ka i od­su­stvu prav­ne dr­ža­ve, re­vo­lu­ci­o­nar­ni su­do­vi na či­jem če­lu su bi­li biv­ši po­li­tič­ki ko­me­sa­ri udar­nih bri­ga­da po krat­kom po­stup­ku su­di­li i pre­su­đi­va­li ko je sa­ra­đi­vao sa oku­pa­to­rom, ko je go­vo­rio pro­tiv na­ro­da, dr­ža­ve i re­vo­lu­ci­je, jed­nom reč­ju, ko je ne­pri­ja­telj na­ro­da. Ne, ovo je sa­svim ta­ze pri­ča ko­ja se de­ša­va na Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du na ne­ka­da slo­bo­dar­skom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu. Je­di­na slič­nost sa 1945. je to što su da­na­šnji tu­ži­o­ci i su­di­je ide­o­lo­ški is­prav­ni i za­slu­žni uče­sni­ci šuć­mu­ra­ste re­vo­lu­ci­je.

Vra­ti­mo se za­to u do­ba sa­da­šnje. Ne­ko će re­ći, ako je sve po za­ko­nu, šta tu ima da se pri­ča, pu­sti­mo in­sti­tu­ci­je da ra­de svoj po­sao. Ta­ko, na pri­mer, jav­no raz­mi­šlja je­dan od pod­no­si­la­ca pri­ja­ve o ko­joj je reč.

Za­i­sta, za­kon pred­vi­đa mo­guć­nost da ru­ko­vo­de­ći or­gan di­sci­plin­ski ka­zni oso­be ko­je one­mo­gu­ća­va­ju nor­ma­lan rad fa­kul­te­ta ili zlo­u­po­tre­blja­va­ju po­lo­žaj za sti­ca­nje od­re­đe­ne ko­ri­sti. Za­kon, me­đu­tim, ne pred­vi­đa da se nje­go­ve od­red­be ši­ro­ko i na­ka­rad­no tu­ma­če za po­tre­be po­li­tič­kih i lič­nih ob­ra­ču­na. Po­seb­no ne pred­vi­đa da se kao „ne­sum­nji­vi do­ka­zi” za to upo­tre­blja­va­ju, na pri­mer, sen­za­ci­o­na­li­stič­ki na­slo­vi iz dnev­nih ta­blo­i­da. U su­prot­nom bi či­ta­va upra­va tog fa­kul­te­ta već odav­no do­bi­la ot­kaz.

Ipak, po­mi­sli­će do­bro­na­mer­ni či­ta­lac da tu ne­što mo­ra da ima. Ne bi valj­da ne­ko bez raz­lo­ga di­sci­plin­ski go­nio lju­de. Isti­na, što bi re­kao brat Đu­ra: „U nas u se­lu kad god ne­ko ne­ko­ga mr­zi, sa­mo ga po­zo­ve u lov i … drm!” E, ta­ko se i na fa­kul­te­tu sa­mo pod­ne­se di­sci­plin­ska pri­ja­va i … drm! U kon­kret­nom slu­ča­ju, ko­li­ko sam upo­znat, lič­na mr­žnja ni­je osnov­ni mo­tiv. Ona je, mo­žda, mo­ti­vi­sa­la jed­nu ili dve oso­be. Reč je o oni­ma ko­je sva­ko kao krst vu­če na gr­ba­či či­tav ži­vot. One što se kao vi­rus her­pe­sa ili čir na do­njim le­đi­ma za­pa­te ko zna ka­da, pa se uvek po­ja­ve ka­da opad­ne imu­ni­tet ili se po­ja­vi no­vi vi­rus. No, u kon­kret­nom slu­ča­ju, što bi se re­klo u fil­mo­vi­ma, „ni­šta lič­no”. Po­sao na fa­kul­te­tu je po svo­joj pri­ro­di i na­či­nu na ko­ji je or­ga­ni­zo­van ta­kav da se lju­di u ve­ći­ni slu­ča­je­va, sre­ćom, i ne po­zna­ju. Stvar je, da­kle, du­blja i, što bi se re­klo, prin­ci­pi­jel­no ne­prin­ci­pi­jel­na.

In­ter­ak­ci­o­ni­stič­ka te­o­ri­ja, na pri­mer, tvr­di da je pre­stup dru­štve­na kon­struk­ci­ja, ono što moć­ne gru­pe ozna­če kao pre­stup ka­ko bi fo­ku­si­ra­le dru­štvo i okru­že­nje na re­ak­ci­ju pre­ma po­či­ni­o­cu. Ne­ki dru­gi auto­ri go­vo­re o sim­bo­lič­kom na­si­lju ka­da moć­ne gru­pe po­ku­ša­va­ju da na­met­nu svoj po­gled na svet, vred­no­sti i nor­me kao je­di­ne is­prav­ne i pri­rod­ne, a to či­ne ko­ri­ste­ći i zlo­u­po­tre­blja­va­ju­ći prav­ni si­stem.

Ov­de je, da­kle, reč o to­me da jed­na moć­na gru­pa po­ku­ša­va da se ob­ra­ču­na sa ne­kim ko u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du do­vo­di u pi­ta­nje njen, ina­če sum­njiv, le­gi­ti­mi­tet. Moć te gru­pe ogle­da se u spo­sob­no­sti da ani­mi­ra od­re­đe­ni broj stu­de­na­ta i sup­til­no upra­vlja nji­ho­vim po­stup­ci­ma; da blo­ka­du fa­kul­te­ta pred­sta­vi kao de­lo stu­de­na­ta ko­je oni sa­mo ma­te­rin­ski i očin­ski po­dr­ža­va­ju; da ve­ći­nu za­po­sle­nih ube­di da je blo­ka­da fa­kul­te­ta mo­ra­lan, a isto­vre­me­no i po­li­tič­ki pro­pul­zi­van čin; i da na­kon sve­ga, ka­da stvar i aka­dem­ska go­di­na de fak­to pro­pad­nu, osta­nu ne­ka­žnje­ni. Pa šta je za ta­ko moć­nu gru­pu ma­ni­pu­la­to­ra da od bi­lo če­ga na­pra­ve slu­čaj ko­ji u sen­ku ba­ca čak i naj­tra­gič­ni­je do­ga­đa­je ko­ji­ma su sa­mi ku­mo­va­li?

No, bu­di­mo bla­gi, ma­da re­vo­lu­ci­ja to od njih zah­te­va, ni­je reč o bez­du­šnim i svi­re­pim lju­di­ma. Ni­je da ni­su sla­li upo­zo­re­nja, ali ka­da ni­su uro­di­la plo­dom, re­ši­li su da ne­po­ćud­ni­ka po­zo­vu u lov i drm. Na­rav­no, to što se ta­kve od­lu­ke po pra­vi­lu na su­du po­ni­šta­va­ju njih ne za­ni­ma. Ne­će oni na­dok­na­di­ti šte­tu sa ka­ma­tom iz sop­stve­nog dže­pa, ni­ti će iko od njih, sa­kri­ven iza gru­pe, bi­ti lič­no od­go­vo­ran. Va­žni­je od sve­ga je da se nji­hov po­gla­vi­ca pri­ka­že kao pra­va žr­tva, a ne, isti­na ne­volj­ni, sa­u­če­snik u tra­ge­di­ji. Va­žni­je je da se po­ša­lje po­ru­ka svi­ma ko­ji ne mi­sle kao oni da svo­je mi­šlje­nje za­dr­že za se­be. Va­žni­je je, uosta­lom, da se ne uka­lja ore­ol nji­ho­ve bez­gre­šno­sti i bra­man­ske ob­red­ne či­sto­te.

*Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista