Večiti fašizam u Ekovoj analizi

Fašizam je danas stilska figura za totalitarne sisteme i ekstremne desničarske pojave u različitim društvima, ali etiketa fašiste može da bude dodeljena bilo kome ko se ne slaže sa nekim drugim, pa možda upravo zbog te neodređenosti ovog fenomena i ironiji za ljubav, prema analizi čuvenog filozofa, pisca, teoretičara kulture i semiotičara Umberta Eka (1932–2016), izvorni italijanski fašizam je i sam, po svojoj prirodi, bio protivrečan, nije imao nikakvu čvrstu suštinu. Po Ekovom sudu to nije bila monolitna ideologija, već pre oportunistički „kolaž različitih političkih i filozofskih ideja”, pri čemu Musolini nije imao nikakvu filozofiju, imao je samo retoriku, često se pozivao na proviđenje i Boga. Fašizam je za ovog mislioca – fazi totalitarizam, razbarušena smesa koja objedinjuje „monarhiju i revoluciju, kraljevsku vojsku i Musolinijevu ličnu miliciju, privilegije dodeljene crkvi i državno obrazovanje koje uzdiže nasilje, apsolutnu kontrolu i slobodnu trgovinu”.

Po Ekovom objašnjenju, fašistička partija rođena je tako što je proglasila svoj novi radikalni i robespjerovski revolucionarni poredak, ali su je paradoksalno finansirali najkonzervativniji zemljoposednici. Po njegovom mišljenju, italijanski fašizam bio je prva desničarska diktatura koja je zavladala jednom evropskom zemljom, a svi potonji pokreti našli su neku vrstu arhetipa u Musolinijevom režimu.

„Fašizam je u početku bio republikanski i dvadeset godina živeo je proglašavajući odanost kraljevskoj porodici, što je dučeu omogućavalo da za sobom pod ruku vuče kralja kome je čak ponudio titulu cara. Ali kada je 1943. godine kralj otpustio Musolinija, partija se pojavila dva meseca kasnije, uz pomoć Nemaca, pod barjakom socijalne republike i reciklirala staru revolucionarnu partituru, obogaćenu navodno jakobinskim akcentima”, piše Eko.

Nedavno je u izdanju novosadske „Akademske knjige” u prevodu Aleksandre Mančić, objavljena knjiga pod naslovom „Kako prepoznati fašistu”, sačinjena od tri eseja Umberta Eka.

Prvi tekst „Večni fašizam” predavanje je koje je Eko održao na Univerzitetu „Kolumbija” 1995. godine, za američke studente, u danima posle bombaškog terorističkog napada na Federalnu zgradu u Oklahoma Sitiju, kada je poginulo 168 ljudi, zbog čega je tema posleratnog antifašizma u Evropi i Americi imala posebnu težinu. Ovo Ekovo predavanje objavljeno je i u različitim dnevnim novinama i časopisima.  

Ništa nije prijemčivije od teorije koja se poziva na lično iskustvo, pa u stilu tog empirizma Umberto Eko se sa dozom humora priseća svog haotičnog detinjstva u ratnoj i posleratnoj Italiji i kaže da je dve godine proveo između esesovaca, fašista i partizana, koji su pucali jedni na druge, pa je tako naučio kako da eskivira metak, što je za njega bila sjajna vežba. Dolaskom oslobođenja, dečak Eko je brzo shvatio da su nove partije, koje su se pojavile, postojale i ranije, ali da su bile tajne, da ranije nisu mogle da učestvuju u političkom životu njegove zemlje. Kada su 1945. godine partizani zauzeli Milano, novi dobri momci bili su američki Afroamerikanci, koji su deci delili žvake. Kao pametan dečko, Eko je uvideo da je Pokret otpora bio širok evropski i svetski fenomen koji je doneo slobodu i mir. Onda više nije bilo sumnji za njega u to koja je prava strana, Drugi svetski rat i Pokret otpora nosili su oznaku pobede nad fašizmom.

„U Italiji neki danas govore da je rat za oslobođenje bio tragičan period podela, i da nam je sad potrebno nacionalno pomirenje. Sećanje na one jezive godine trebalo bi potisnuti. Ali potiskivanje stvara neuroze. Ako pomirenje znači samilost i poštovanje za sve one koji su ratovali pošteno, oprostiti ne znači zaboraviti. Mogu čak i da prihvatim to da je Ajhman iskreno verovao u svoju misiju, ali ne mogu da kažem: ’Okej, sad se vrati i opet uradi istu stvar.’ Nalazimo se ovde da bismo se sećali onoga što se desilo i da bismo svečano rekli da ’oni’ to više ne smeju da učine. Ali ko su to ’oni’?”, pisao je Eko u eseju „Večni fašizam”.

Eko zatim imenuje odlike „Ur-fašizma”, kako ga naziva, a borba protiv njegovog povratka stalni je prioritet (Neka naš moto bude: „Nemojte zaboraviti”, logore i crne košulje).

Prva karakteristika Ur-fašizma kult je tradicija, sinkretička kultura, koja kombinuje različita verovanja, na način teoretičara italijanske desnice Julijusa Evole. On je kombinovao mit o Svetom Gralu i Protokole sionskih mudraca, alhemiju i Sveto rimsko carstvo. Sledi fašističko odbacivanje modernizma, iracionalizam i kult akcije radi akcije, sumnja u svet inteligencije i kulture (Eko citira Gebelsa koji je rekao da se na pomen kulture hvata za pištolj), shvatanje neslaganja kao izdaje, strah od različitosti, rasizam, populizam i ideja zajednička volja jednog naroda, masovni elitizam, oslanjanje na frustraciju pojedinca i društva, privilegija pripadnosti određenoj naciji i podneblju, opsesija izdajom i zaverama, život za borbu, novogovor i siromašna sintaksa.  

U esejima „Veline i tišina” i „Najmegen”, Eko je analizirao suptilne fenomene cenzure kroz tišinu, ali i kroz stvaranje buke u javnom prostoru i na internetu.

„Da biste napravili buku, ne morate da izmišljate priče. Sve što treba da uradite jeste da prijavite priču koja je stvarna, ali nebitna, a ipak stvara nagoveštaj sumnje jednostavnom činjenicom da je prijavljena”, kaže Eko, koji je takođe uvideo snažan uticaj usmenog predanja, starog običaja informisanja „od usta do usta”, ali i semiotički značaj tišine, uzdržanosti od buke.

Tako ukazuje na semiotiku tišine u pozorištu, u politici, u debati. Ta tišina uvod je u Ekov poziv na obrazovanje od malih nogu, obrazovanje koje vodi toleranciji i mirenju Evrope razapete između problema imigracija i migracija, gde nijedan rasista neće moći da spreči prirodne velike migracije stanovništva sa Istoka na Zapad, gde Treći svet kuca na vrata Evrope. Zbog toga je Eko pozvao na potpisivanje novog Najmegenskog ugovora, sličnog onom iz 1678. godine, koji je okončao niz evropskih ratova koji su opustošili kontinent.