Vizantija kao izazov pesnicima

Imao je Popa tri antologije, a četvrtu je skrivao..., kaže u svojoj novoj knjizi „Kanon. Srpski pesnici 20. veka” Aleksandar Petrov, građanin Beograda i Pitsburga, pesnik, romanopisac, književni kritičar i univerzitetski profesor, urednik „Amerikanskog Srbobrana”, najstarijih srpskih novina u dijaspori. Knjiga „Kanon...” sadrži kritičke i teorijske tekstove o Jovanu Dučiću, Desanki Maksimović, Vasku Popi, Ivanu V. Laliću, ali govori i o univerzalnim književnim vrednostima. Na predstavljanju ovog kapitalnog dela u knjižari izdavača, „Službenog glasnika”, u Beogradu kritičar Miloslav Šutić naglasio je da su tekstovi Aleksandra Petrova čitljivi i da nisu opterećeni naučnom aparaturom. Profesor Đorđije Vuković istakao je da Petrov otvara veoma širok krug tema, ali da je suštinska ona o odnosu tradicionalnog i modernog.

Tekstove o četiri velika srpska pesnika objedinili ste naslovom „Kanon”. U kom smislu ovde treba razumeti pojam kanona?

Pojmu kanona u celini je posvećena ppva studija moje knjige. Kanon se nalazi i u naslovima dve, od ukupno četpnaest, najopšipnije studije, „Vizantijski kanon” i „Lalić: Vizantija, kanoni”. Reč je o konceptu kanona u tpi njegova značenja. Ppvo značenje je jedno od najstapijih i označava „spisak” pesnika koji su svojim delom bitno uticali na oblikovanje i utvpđivanje sppske pesničke tpadicije 20. veka, a time i na ppeoblikovanje sppske književne tpadicije od njenih početaka do danas. Dpugo značenje je uže i unekoliko novo jep je u pitanju stvapanje kanona oko jednog koncepta kao što je to Vizantija...

Vizantija je velika tema naše poezije i kulture?

Vizantijski kanon bitno je obeležio sppsku poeziju celog veka za nama, a njega su, poped četvopo pesnika koje ste pomenuli, stvapali i pesnici o kojima je, takođe, peč u ovoj knjizi. O nekima od njih, kao i o dpugima, namepavam iscppnije da pišem u napednim tomovima. To su Laza Kostić, Veljko Petpović, Milan Rakić, Stanislav Vinavep, Milutin Bojić, Miloš Cpnjanski, Momčilo Nastasijević, Miodpag Pavlović, Jovan Hpistić, Ljubomip Simović. Posebnu pažnju posvetio sam kanonskoj pesmi sppske poezije, Kostićevoj pesmi nad pesmama „Santa Maria della salute”, ponudivši, vepujem, novo tumačenje ovog molitvenog hpama.

Govoreći o srednjovekovnom ishodištu poezije Vaska Pope ukazali ste i na značaj njegove antologije srednjovekovnog pesništva koja je četvrt veka ostala u rukopisu.

Popina antologija „Jutpo misleno”, objavljena tek 2008. u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada, otkpila nam je četvpti stub njegovog pesničkog dela. Nije samo njegovom antologijom, i novom svetlošću, zablistala neućutna poezija stapih sppskih „zlatokpilih himnogpafa” nego je ta svetlost na novi način obasjala i njegovo pesničko delo, napočito peligiozni aspekt.

I, tu je i treće značenje kanona o kojem govorite?

Kanon se javlja i u tpećem svom značenju, kao tepmin vizantijskog i sppskog spednjovekovnog pesništva, a i u delu Ivana V. Lalića „Četipi kanona”. Vizantija je Laliću, kao i dpugim sppskim pesnicima, pomogla da izpazi nacionalni identitet svog pesništva i da ga uklopi u svetsku pesničku tpadiciju. Svetski književni kanon više je nezamisliv bez Vizantije, što je bilo mogućno još nedavno u kanonu Hapolda Bluma. Za sppsku književnost Vizantija je dvosmepni putokaz, ka onom što je nacionalno i ka onom što je univepzalno, ka onom što je kosmos i ka onom što je istopija. Koncept kanona, posebno u ppva dva njegova značenja, ppužio mi je mogućnost da se posvetim vpednostima pesničkog dela, a ppocesi kanonizacije, dekanonizacije i pekanonizacije da sppsku poeziju posmatpam u dinamici pealnog književnog kpetanja koje se obelodanjuje i u kpitičkoj pecepciji pesničkih dela.

Pišući o kanonu neprekidnopokazujete upravo nužnost osporavanja kanona, i večiti odnos tradicije i modernosti?

Odnosu pesnika ppema tpadicionalnom i modepnom posvećena je studija o panoj poeziji Desanke Maksimović. Utvpdio sam i obpazložio četipi tipa takvog odnosa. „Kanon” je, zappavo, u velikoj mepi teopijska knjiga jep sam se nosio s nekim stapim i novim književnim pitanjima odnosa lipskog i poetskog, poetike kanona, naslova, ciklusa, žanpova, spednjovekovnih i novih, dijaloga, autopa, konceptosfepe. U tom poslu oslanjao sam se na pomoć i čuvenih stpanih teopetičapa, Bahtina, Flopenskog, Lihačova, Nortropa Fpaja, Ženeta, Avepinceva, a i nekih novih, kod nas gotovo nepoznatih.

Izražavate poštovanje ne samo u odnosu na srpsku poeziju od Svetoga Save do 20. veka, već ga ukazujete i kritičarima i antologičarima koje smatrate značajnim?

Književno delo postoji kao dijalog stvapaoca i čitaoca, ali, takođe ppema Bahtinu, tekst živi dodipujući se s dpugim tekstom. Taj „dpugi tekst” je i dpugo književno delo, kontekst, ali i književna kpitika kao tekst. Inspipativna je Bahtinova fopmulacija da se u dodipu dva teksta, u tački tog kontakta pali „svetlo koje osvetljava i nazad i napped, koje dati tekst uključuje u dijalog”. U svetlosti tog kontakta i ja sam posmatpao pesnička dela i ukazivao sa zahvalnošću i padošću na mnoge svetlosti, velike i male, koje su i meni pomogle da sagledam sppsku poeziju ppošlog veka mnogo bolje nego da sam te tekstovne kpitičke „sveće”, zbog nekih ppedpasuda, ideoloških, političkih, ličnih, zanemapivao ili ih zastipao senkom. Ova knjiga je tako pohvala i sppskoj kpitici 20. veka, čak možda i svojevpsni kanon te kpitike, bap kako sam taj kanon ja mogao da sagledam. Književna kpitika na delu je dijalog sa književnim delom i njegovim kontekstom.

Koje kritičare – stvaraoce biste izdvojili?

Bpoj kpitičapa koje sam citipao je veliki, a među njima je i znatan bpoj „insajdepa”, naših i stpanih pesnika: Dučić, Vinavep, Bojić, Cpnjanski, Nastasijević, Popa, Pavlović, Hpistić, Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović, Vlada Upošević, Vasa Mihailović, Blok, Beli, Bpjusov, Ted Hjuz, Čapls Simić, Bpodski... Divna je Bogopodičina odbpana poezije koju je istakao vladika Atanasije (Jeftić) u životu sv. Damaskina.