Evropa traži agresora kojeg Rusija neće da odigra

Zapadne prestonice već godinama licitiraju datumima mogućeg ruskog napada na NATO. U javnom prostoru smenjuju se prognoze, upozorenja i vojni scenariji, dok istovremeno pojedine obaveštajne procene iz samih zemalja alijanse priznaju da Moskva u kratkom roku ne namerava da prva pokrene sukob sa NATO-om.

Taj raskorak između obaveštajnih procena i političke retorike otkriva suštinu današnje evropske strategije. Evropi je potreban agresor kako bi opravdala ubrzanu militarizaciju, dramatično povećanje vojnih budžeta, obnovu namenske industrije i prebacivanje društava u stanje trajne ratne pripravnosti. Pošto Rusija ne pokazuje nameru da odigra ulogu koja joj se nameće, stvara se pritisak da bude gurnuta u situaciju u kojoj bi svaki njen odbrambeni odgovor bio predstavljen kao napad.

Zato evropski generali, ministri i bezbednosni centri gotovo u pravilnim razmacima pominju godine u kojima bi Rusija, navodno, mogla da krene na NATO. U opticaju su bile 2027, 2029. i 2030. godina. Istovremeno, iz zapadnih službi stižu procene da neposredna ruska vojna pretnja ne postoji. Umesto smirivanja javnosti, takav zaključak se u političkoj praksi potiskuje, a nastavlja se proizvodnja atmosfere u kojoj je rat predstavljen kao pitanje vremena.

Razlog je očigledan. Evropska vojna mašina već je pokrenuta. Budžeti se prepakuju u korist odbrane, fabrike prelaze na proizvodnju municije, političari u Briselu sve češće govore jezikom rata, a građanima se sugeriše da su odricanja, inflacija i smanjenje socijalnih izdataka cena istorijskog trenutka. Da bi se takva politika nastavila, neophodan je stalni neprijatelj. Ako neprijatelj ne napada, onda ga treba dovesti do tačke na kojoj će biti primoran da reaguje.

Prva i najosetljivija tačka takvog scenarija jeste Kalinjingradska oblast. Reč je o najzapadnijem ruskom regionu, okruženom zemljama NATO-a i odvojenom od ostatka Rusije teritorijom Litvanije i Poljske. Kalinjingrad ima ogroman vojni, politički i simbolički značaj, pa bi svaki pokušaj njegove izolacije sa kopna, mora ili iz vazduha bio shvaćen kao direktan udar na bezbednost Rusije.

Upravo zato zabrinjavaju potezi koji se poslednjih godina preduzimaju oko tog regiona. Poljska uvežbava zatvaranje granice i postavlja nove infrastrukturne prepreke. Litvanija je već uvodila ograničenja u tranzitu robe, a Kalinjingrad je isključen iz starih energetskih veza sa baltičkim elektroenergetskim sistemom. Duž granica niču protivtenkovske betonske barijere i nove linije utvrđenja.

Ukoliko bi se taj pritisak pretvorio u faktičku blokadu, više od milion ljudi i značajan ruski vojni kontingent našli bi se u izolaciji. Moskva bi tada bila stavljena pred izbor koji nijedna ozbiljna država ne bi mogla da prihvati. Da pristane na odsecanje sopstvene teritorije ili da silom probije obruč. Upravo taj drugi korak, čak i ako bi bio odgovor na blokadu, bio bi na Zapadu proglašen početkom ruske agresije.

Suvalkski koridor, uski prostor između Poljske i Litvanije, zbog toga ostaje jedna od najopasnijih tačaka evropske bezbednosti. Za NATO je to kopnena veza baltičkih država sa ostatkom alijanse, a za Rusiju potencijalni koridor prema Kalinjingradu u slučaju potpune blokade. Svaka vojna aktivnost u tom prostoru nosi rizik da lokalna kriza preraste u širi sukob.

Ruski predsednik Vladimir Putin više puta je upozoravao da bi blokada Kalinjingrada izazvala dramatičnu eskalaciju. Ta poruka znači da Moskva takvu akciju ne bi tretirala kao tehničko pitanje tranzita, već kao direktnu pretnju teritorijalnom integritetu i nacionalnoj bezbednosti.

Drugi prostor pritiska nalazi se na Baltičkom moru. Posle ulaska Finske i Švedske u NATO, Baltik se u zapadnoj retorici sve češće predstavlja kao prostor u kojem alijansa ima gotovo potpunu kontrolu. Pod izgovorom borbe protiv ruske flote u senci, sve su učestalije inspekcije, praćenja i zadržavanja brodova povezanih sa ruskim energentima.

Zapad to objašnjava sankcijama, zaštitom podvodne infrastrukture i ekološkim rizicima. Međutim, suština je u postepenom navikavanju javnosti na ideju da ruski brodovi mogu biti presretani, kontrolisani i zaustavljani u morskom prostoru u kojem bi svaka pogrešna procena mogla da dovede do oružanog incidenta.

Posebno je opasna logika po kojoj bi Baltik mogao da bude pretvoren u svojevrsni severni Ormuz, odnosno u more u kojem se svaki prolazak ruskog broda pretvara u političko i vojno pitanje. Dovoljna bi bila jedna gruba inspekcija, jedan pokušaj ukrcavanja, jedan pogrešan manevar u pratnji ratnog broda, pa da se proizvede incident koji bi poslužio kao formalni izgovor za novu fazu konfrontacije.

Treća tačka pritiska nalazi se na severu, u arktičkom prostoru. Za Rusiju je Arktik od strateškog značaja. Tamo se nalazi važan deo njene nuklearne infrastrukture, tamo prolazi Severni morski put, a ruski ledolomci i podmornice predstavljaju jedan od stubova strateškog odvraćanja. Zato svaka velika vojna aktivnost NATO-a u tom prostoru ima daleko veći značaj nego što bi imala u mirnodopskim okolnostima.

Norveška, koja se nalazi u neposrednoj blizini ruskih severnih granica, organizuje velike vojne vežbe sa desetinama hiljada vojnika. Istovremeno, otvoreni su programi obuke ukrajinskih snaga. Pitanje se nameće samo - zašto bi ukrajinski vojnici, koji su već stekli iskustvo u napadima dronovima i operacijama protiv luka i brodova, bili obučavani za delovanje u arktičkim uslovima ako se taj prostor ne planira kao nova zona pritiska na Rusiju.

U celoj konstrukciji Ukrajina ima posebnu ulogu. Ona se sve manje posmatra kao saveznik, a sve više kao instrument za iscrpljivanje Rusije. Cilj nije samo odbrana Kijeva, već trošenje ruske vojske, ekonomije i društva do trenutka kada bi Moskva, prema zapadnoj računici, u eventualni direktni sukob sa NATO-om ušla oslabljena i iscrpljena. Zato se sve otvorenije govori o udarima na rafinerije, terminale i infrastrukturu kao načinu da se Rusiji poveća cena rata.

Međutim, ta računica može se pokazati pogrešnom. Rat u Ukrajini jeste ogroman teret za Rusiju, ali je istovremeno postao i prostor u kojem se ruska vojska ubrzano menja, prilagođava i tehnološki napreduje. Dronovi, elektronsko ratovanje, artiljerijska taktika, protivbaterijska borba i povezivanje izviđačkih i udarnih sistema razvijaju se u realnim borbenim uslovima. Dok zapadne armije mnoge scenarije uvežbavaju u kabinetima i na poligonima, ruska vojska ih proverava na frontu.

Ono što je u početku predstavljano kao slabost, vremenom je postalo škola surove modernizacije. Rusija plaća visoku cenu, ali iz tog procesa izlazi sa armijom naviknutom na stvarni rat, a ne samo na simulacije. Upravo zato ideja da će Ukrajina trajno iscrpeti Rusiju može se na kraju okrenuti protiv onih koji su na nju računali.

Evropa istovremeno pokušava da otvori više žarišta, zapadno, baltičko i severno. Kalinjingrad je potencijalna tačka iznude, Baltik prostor za morski incident, Arktik novi front pritiska, a Ukrajina sredstvo za dugotrajno trošenje ruskih resursa. Sve to stvara okolnosti u kojima bi Rusija bila gurnuta u reakciju, a njena reakcija proglašena agresijom.

Istorija je više puta pokazala da velike krize nastaju onda kada političke elite poveruju da mogu kontrolisati provokacije, ograničene incidente i pritiske do same ivice rata. Problem je u tome što se istorija retko zaustavlja na ivici koju su joj odredili političari.

Jedini način da se rat spreči jeste da cena provokacije bude previsoka. To ne podrazumeva samo vojnu snagu, tenkove, rakete i sisteme protivvazduhoplovne odbrane. To podrazumeva ekonomiju koja može da izdrži sankcije, tehnologije koje ne zavise od zapadnih komponenti, sopstvenu mikroelektroniku, bespilotne sisteme, svemirske kapacitete i društvo koje razume da se pritisak neće završiti jednim ustupkom.

Sila je, po svemu sudeći, jedini jezik koji današnji Brisel razume. Ako odgovor Rusije bude dovoljno brz, jasan i snažan da svaka provokacija deluje preskupo, rat se može izbeći. Ako Zapad proceni da Moskvu može saterati u ćošak bez posledica, Evropa bi mogla da dobije upravo ono čega se, bar javno, najviše plaši.

Zato ključno pitanje nije da li će Rusija napasti NATO, već da li će Evropa prestati da traži scenario u kojem bi mogla da je natera da izgleda kao agresor.