Rahmetli general Halid-beg Hadžija Čengić

„Je­si li ti me­te­o­ro­log ili mu­sli­man?” To je jed­nog ja­nu­ar­skog ju­tra 1993. go­di­ne u Vi­so­kom Ha­lid Ha­dži­ja Čen­gić upi­tao no­vi­na­ra Se­na­da Av­di­ća, na­kon što ga je ovaj po­zdra­vio sa „do­bro ju­tro”. „Me­te­o­ro­lo­zi go­vo­re ka­kvo je ju­tro, a mu­sli­ma­ni se po­zdra­vlja­ju sa Ese­la­mu alej­kum”, uko­rio je ovog no­vi­na­ra šef glav­nog lo­gi­stič­kog cen­tra Ar­mi­je BiH (GLOC), a prak­tič­no dru­gi-tre­ći čo­vek od­bra­ne BiH. Pr­vi je bio Ali­ja Izet­be­go­vić, a dru­gi sin Ha­dži­jin, Ha­san. Ha­lid Čen­gić je 20. ma­ja u 93. go­di­ni ot­pu­to­vao na Ahi­ret, a glo­dur por­ta­la „Slo­bod­na Bo­sna” Av­dić, u ne­kro­lo­gu od 26. ma­ja vaj­ka se što je ta­kav ga­zi­ja od­bra­ne ne­za­vi­sne BiH is­pra­ćen ću­ta­njem, čak i rat­nih ve­te­ra­na. Iz­u­ze­tak je iran­ska am­ba­sa­da?!

Ha­lid je ži­veo u Us­ti­ko­li­ni po­red Fo­če kao na­sled­nik ka­me­ne Čen­gi­ća ku­le na ve­li­kom be­gov­skom ima­nju, ko­ja sve­do­či o ple­men­skom po­re­klu iz osman­skog vak­ta. Ne­ka vr­sta ne­for­mal­nog po­gla­vi­ce broj­nih Čen­gi­ća ko­ji su se vre­me­nom raz­mi­li­li po Bo­sni. Ha­dži­ja Ha­lid je ra­di zdrav­stve­nog osi­gu­ra­nja, a i da se ka­u­ri ne upi­ta­ju od če­ga hra­ni po­ro­di­cu kad ni­šta ne ra­di, bio for­mal­no za­po­slen u obli­žnjem mli­nu. Lo­kal­no po­znat i po­što­van kao na­sled­ni beg, u Sa­ra­je­vo je i pre i to­kom ra­ta ret­ko na­vra­ćao i bio ne­po­znat i me­đu grad­skim mu­sli­ma­ni­ma, dok su ma­lo­broj­ni upu­će­ni išli na no­ge u Us­ti­ko­li­nu. Već po­čet­kom ra­ta sa po­ro­dič­nom svi­tom pre­se­lio se u sta­ri tr­go­vač­ki cen­tar Vi­so­ko i osno­vao GLOC, ko­ji je bio je­dan od punk­to­va Ali­ji­ne pa­ra­lel­ne par­tij­ske li­ni­ji ko­man­do­va­nja i u voj­nom sek­to­ru.

Sin Ha­san je imao eks­klu­ziv­no Izet­be­go­vi­će­vo ovla­šće­nje da po­di­že mi­li­o­ne ko­ji su sti­za­li iz islam­skih ze­ma­lja na ra­čun u beč­koj ban­ci, a ovaj je deo no­sio lič­no Ali­ji, deo svo­me ba­bi u Vi­so­ko. Tre­ći deo ga je po­sle ra­ta uči­nio jed­nim od naj­bo­ga­ti­jih lju­di u Sa­ra­je­vu sa lan­cem fir­mi pod za­jed­nič­kim pre­fik­som „bio”. Iako ni­jed­na ni­je ima­la ve­ze sa oču­va­njem bi­os­fe­re, eko­lo­gi­jom ili bo­ta­ni­kom, da­va­la je osno­vu da lo­go bu­de ze­le­ne, kod mu­sli­ma­na omi­lje­ne bo­je. Ključ­ni po­ro­dič­ni po­slov­ni uspeh bio je ipak pla­ni­ra­no ne­re­a­li­zo­va­ni me­ga­lo­man­ski po­du­hvat iz­grad­nje aero­dro­ma u Vi­so­kom. No, bio je rat, upla­te i is­pla­te su bi­le voj­na taj­na, ra­di­lo se na po­ve­re­nje, po­tvr­de na ce­du­lja­ma pa­ra­fi­ra­ne su pse­u­do­ni­mi­ma, pa su ne­ke po­rat­ne in­spek­ci­je i is­tra­ge pre­ki­nu­te zbog ne­do­stat­ka do­ka­za. Zna se da je Ha­san po­sle ra­ta od iz­be­glog srp­skog vla­sni­ka po­jef­ti­no ku­pio naj­lep­šu vi­lu u Ale­ji pla­ta­na na pu­tu za Vre­lo Bo­sne, re­no­vi­rao je u luk­su­znu re­zi­den­ci­ju i du­go­roč­no iz­naj­mio ame­rič­koj am­ba­sa­di.

Na­pro­tiv, ba­bi mu Ha­li­du bio je va­žni­ji ge­ne­ral­ski čin, po­vra­tak u Us­ti­ko­li­nu i pri­zna­nje skri­ve­ne mo­ći, ko­ja ni­je po­či­va­la na voj­nim re­zul­ta­ti­ma, ko­li­ko na ka­dro­va­nju u voj­sci. Po­sta­vljao je i sme­nji­vao mi­ni­stre od­bra­ne i ge­ne­ra­le, pa se u unu­tra­šnjem kru­gu go­vo­ri­lo „Što god ne mo­že Ali­ja, mo­že Ha­dži­ja!” Vo­leo je i da se ri­va­li­še sa Izet­be­go­vi­ćem i, ka­ko pi­še Av­dić, go­vo­rio: „Ni­smo ja i Ha­san po­šli za njim, ne­go ra­me uz ra­me sa njim!” Naj­ve­ći uspeh nje­go­vog vo­je­va­nja u po­za­di­ni bi­la je isla­mi­za­ci­ja ABiH, a do to­ga je pr­vom u Bo­šnja­ka i bi­lo naj­vi­še sta­lo. Ha­li­dov Ha­san na­sle­dio je sklo­nost ka taj­noj mo­ći, te iako je u Sa­ra­je­vu za­vr­šio me­dre­su i pre­ko slu­žbo­va­nja u Za­gre­bač­koj dža­mi­ji vr­nuo se na Ba­ščar­ši­ju, bi­lo je du­go ne­po­zna­to šta za­pra­vo ra­di. Na pi­ta­nje šta taj mo­mak, ko­ji se stal­no vr­zma oko nje­ga kao da je sin ili iz­me­ćar, u stva­ri tu ra­di, Ali­jin od­go­vor je bio „Pa to je naš Ha­san ...” „Naš Ha­san” je bez na­ja­ve i ku­ca­nja no­gom otva­rao vra­ta Izet­be­go­vi­će­vog ka­bi­ne­ta, a ka­da bi u to­ku sed­ni­ce Pred­sed­ni­štva pro­vi­rio kroz od­škri­nu­ta vra­ta, ovaj je žur­no da­vao pa­u­zu. Osta­li iz ro­bi­ja­ške hal­ke za­zi­ra­li su od nje­ga, zbog Ha­dži­je i Ali­je, kao i nje­go­vih lič­nih oso­bi­na, a Izet­be­go­vić ga je bra­nio: „Je­ste da Ha­san zna po­ne­kad da bu­de grub, ali oba­vi sva­ki po­sao.”

Na smr­tov­ni­ci Ha­li­du Ha­dži­ji pre­bro­jao sam 15 pre­zi­me­na ucve­lje­ne rod­bi­ne, uz dva pu­ta vi­še ime­na ze­to­va i nji­ho­vih po­ro­di­ca iz dve ge­ne­ra­ci­je. Ni­je to sa­mo de­mon­stra­ci­ja broj­nih fa­mi­li­jar­nih ve­za uz­duž i po­pre­ko islam­ske za­jed­ni­ce, ne­go i uka­zi­va­nje ča­sti da je ugled­ni rah­me­tli­ja dr­žao do njih, što pred­sta­vlja ve­li­ki po­li­tič­ki ka­pi­tal. Po­što u mu­sli­ma­na ni­je adet da že­ne idu na sa­hra­nu, ne­ne su na se­li­ma uz kah­fu da­ni­ma di­va­ni­le ko je imao, a ko ne osno­va da se na­đe na spi­sku pri­vi­le­go­va­nih. Ali du­gi niz oža­lo­šće­nih u vi­še re­do­va na smr­tov­ni­ci ni­su bi­li spe­ci­ja­li­tet Čen­gi­ća, to je ina­če obi­čaj u mu­sli­ma­na u Bo­sni. Za raz­li­ku od lo­kal­nih hri­šća­na ko­ji obič­no na­vo­de sa­mo naj­u­žu po­ro­di­cu, a pri­ja­te­lji da­ju po­seb­nu anon­su, bo­san­ski mu­sli­ma­ni, i ako ni­su ver­ni­ci, ob­ja­vlji­va­li su du­ge spi­sko­ve, „što du­ži, to bo­lje”. Da li je to bi­la de­mon­stra­ci­ja mo­ći pred ino­ver­nim kom­ši­ja­ma („Vi­di­te ko­li­ko nas je i ka­ko smo umre­že­ni!”), ili iz­raz ne­si­gur­no­sti islam­skog ostr­va u hri­šćan­skom mo­ru?

Je­ste Ha­lid beg sto­lo­vao u Us­ti­ko­li­ni, pro­vin­ci­ji bo­gu iza no­gu, ali je nje­gov uti­caj do­ba­ci­vao ne sa­mo do Sa­ra­je­va i Be­ča, pre­ko Ha­sa­na, ne­go i do Be­o­gra­da, pre­ko Adi­la Zul­fi­kar­pa­ši­ća, po­re­klom Čen­gi­ća, do Te­he­ra­na i Dej­to­na pre­ko usme­nih ku­rir­skih po­ru­ka ili audi­jen­ci­ja na te­ra­si ne­da­le­ko od Ku­le. Ka­ko mi je pri­čao uprav­nik za­tvo­ra u Fo­či, usred ra­ta u za­tvor­sko dvo­ri­šte sle­teo je he­li­kop­ter pa­do­bran­ske je­di­ni­ce iz Ni­ša, a pu­kov­nik mu je pre­dao spi­sak šest za­tvo­re­ni­ka, sve Čen­gi­ća, ko­je tre­ba da pre­ba­ci u Be­o­grad.

Kad je Ali­ja Izet­be­go­vić, za­jed­no sa Ha­ri­som Si­laj­dži­ćem, kre­tao u Dej­ton, Ha­lid mu je po­ru­čio da se ne vra­ća bez Us­ti­ko­li­ne, ko­ja je sku­pa sa Fo­čom već bi­la ucr­ta­na u Srp­sku. A on­da je pro­ra­di­la i be­o­grad­ska ve­za: Izet­be­go­vi­će je Mi­lo­še­vi­ću svoj pro­blem i ovaj ga­lant­no iz­u­zeo ovo ma­lo, uz­gred, et­nič­ki či­sto mu­sli­man­sko se­lo. Mo­žda je naj­za­slu­žni­ji za ovu ope­ra­ci­ju bio Haj­ro Čen­gić, di­rek­tor „Auto-Bo­sne” u Sa­ra­je­vu i, ka­ko mi je pri­čao mno­go ra­ni­je, bli­zak pri­ja­telj Slo­be, Mi­re i Ivi­ce Stam­bo­li­ća, iz stu­dent­skih da­na. Za­jed­nič­ka po­ro­dič­na le­to­va­nja na Ja­dra­nu ..., po­sle 8. sed­ni­ce išao je u Be­o­grad da ih mi­ri... Ka­da je ka­ra­van re­pu­blič­kih li­de­ra pu­to­vao po Ti­to­vim le­to­va­li­šti­ma i do­go­va­rao ras­pad SFRJ (Bri­o­ni, Br­do kod Kra­nja, Ohrid ...) sti­gao je i u Stoj­če­vac po­red Sa­ra­je­va, Mi­lo­še­vić je na aero­dro­mu „But­mir” skre­nuo sa cr­ve­nog te­pi­ha da se naj­pre iz­gr­li sa Haj­rom, a na­vod­no je, mi­mo pro­to­ko­la, i no­ćio kod nje­ga. Mo­žda je ipak još za­slu­žni­ji Zul­fi­kar­pa­šić, ko­a­u­tor Be­o­grad­skog spo­ra­zu­ma, ko­ji je to­kom ra­ta in­kog­ni­to do­šao u Be­o­grad na sa­u­če­šće Đi­la­su po­vo­dom smr­ti su­pru­ge i su­sreo se sa Mi­lo­še­vi­ćem.

Iako na­vo­di da svi iran­ski zva­nič­ni­ci pri­li­kom bo­rav­ka u Sa­ra­je­vu, van pro­to­ko­la, na­vra­ća­ju u Us­ti­ko­li­nu, Av­dić zna­ko­vi­tu šut­nju na is­pra­ća­ju Ha­dži­je na­iv­no tu­ma­či pu­kim za­bo­ra­vom: „Ha­san je umro još pre pet go­di­na, a Ha­lid za­šao u du­bo­ku sta­rost ...” Ha­dži­ja Ha­lid pre­se­lio se na Ahi­ret u ne­va­kat, u vre­me ame­rič­ko-izra­el­ske in­ter­ven­ci­je, ka­da su se „ma­li per­zi­jan­ci” u Bo­sni na­šli pod bud­nim okom ame­rič­kih i izra­el­skih slu­žbi. To što su se pri­ću­ta­li ne zna­či da Ha­lid, od­no­sno Ha­san ni­su pri­pre­mi­li na­sled­ni­ke, a taj mo­že da bu­de i ne­ki da­ji­đić, ami­đić, te­tić, zet i nje­go­vi, i pod ko zna ko­jim pre­zi­me­nom. Tre­ba­lo bi za­vi­ri­ti u Čen­gi­ća ku­lu u Us­ti­ko­li­ni i iš­či­ta­ti ime­na na ni­ša­ni­ma po pri­vat­nom po­ro­dič­nom me­zar­ju. A kod mu­sli­ma­na je fe­u­dal­ni ne­po­ti­zam bio nor­mal­na po­ja­va pri­hva­će­na i od ko­mu­ni­sta: u SR BiH su se nad­me­ta­li po­ro­dič­ni kla­no­vi Po­zde­ra­ca (Ha­ki­ja, Ham­di­ja, Sa­kib ...) i Di­zda­re­vi­ća (Ni­jaz, Fa­ik, Ra­if), a kre­nu­lo je po­zi­va­njem na za­slu­ge Nu­ri­je Po­zder­ca i Zi­je Di­zda­re­vi­ća.

Na po­čet­ku ra­ta u BiH Iran je tro­ško­ve Ali­ji­ne oru­ža­ne bor­be za dža­ma­hi­ri­ju zva­nič­no uklju­čio u dr­žav­ni bu­džet, zbor­no me­sto za tran­sfer mu­dža­he­di­na u Bo­snu bio je Te­he­ran. Na kra­ju ra­ta SAD su zbog za­o­sta­lih iran­skih te­ro­ri­stič­kih kam­po­va Ha­sa­na traj­no po­me­ri­li iz vla­sti na po­slo­ve u SDA i Ri­ja­se­tu, a Ali­ja se dis­kret­no po­vu­kao u pre­vre­me­nu pen­zi­ju. Ha­dži­je Ha­li­da ni­je bi­lo ni na Sa­ra­jev­skom pro­ce­su, ni­je ga bi­lo ni me­đu ge­ne­ra­li­ma u Ha­gu, ni­ti je sme­njen zbog iran­ske ve­ze. Nje­go­vi na­lo­zi su bi­li usme­ni, na uho u Us­ti­ko­li­ni ili po ku­ri­ru da ne bi osta­vi­li tra­go­ve, a pi­sme­nost mu ni­je bi­la ja­ča stra­na i su­vi­šna za li­je­nog mli­na­ra.

Na­su­prot ovom op­skur­nom dru­štvu po­ro­dič­nih kla­no­va, ro­bi­ja­ške hal­ke, islam­skih fa­na­ti­ka, pro­vin­cij­skih fe­u­da­la­ca, ko­ji su po­ti­sli se­ku­lar­ne na­ci­o­na­li­ste i pre­ve­li mu­sli­man­ski na­rod že­dan pre­ko vo­de, na če­lu srp­skog na­ci­o­nal­nog po­kre­ta u BiH bi­li su psi­hi­ja­tar i pe­snik Ka­ra­džić, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri Ko­lje­vić i Plav­ši­će­va, aka­de­mi­ci Ek­me­čić i Le­o­vac. Za­što je Za­pad po­dr­žao pr­ve pro­tiv dru­gih, za­klju­či­te sa­mi!

*Pro­fe­sor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista