Britanci na „Ukletom Holanđaninu"

Tog 24. juna pre deset godina Evropa se probudila politički mamurna, dok je sa one strane Lamanša odjekivao odgovor na hit grupe „Kleš” „Should I Stay or Should I Go”. Na pitanje iz naslova – da li da ostanem ili odem – britanski birači su većinski zaokružili „otići”. Dan ranije održan je referendum poznat kao Bregzit – i nakon dugog noćnog prebrojavanja usledilo je iznenađenje: 52 odsto ostrvljana glasalo je za izlazak iz Evropske unije, dok je 48 procenata bilo protiv. Niko to nije očekivao, čak ni pobednici koji su se zalagali za napuštanje Unije, na čelu sa Borisom Džonsonom, kome je Kleš inače omiljeni bend. Od 168 anketa tokom kampanje, samo 16 je predvidelo razvod sa Briselom. O tome kako je došlo do tog rezultata napisane su stotine naučnih studija i desetine knjiga. Međutim, najzanimljivije pitanje deceniju posle jeste ono koje se sve upornije nameće: da li će se London vratiti u EU? Podaci agencije za ispitivanje javnog mnjenja „YouGov” sa početka meseca pokazuju da 57 odsto Britanaca smatra da je Bregzit bio pogrešan, naspram 30 procenata njih koji ga i dalje ocenjuju kao ispravan izbor.

Sa strogo racionalnog stanovišta, to deluje logično, jer je nakon Bregzita zemlja ekonomski dosta izgubila. Međutim, i pre deset godina zdrav razum je sugerisao da se EU ne napušta. Ali politika nikada nije samo racionalna, već i emocionalna. Prošlog meseca objavljena je knjiga „Bregzit efekat, 2016–2026”, u čijoj izradi je učestvovalo 40 autora, među kojima su neki od najuticajnijih britanskih političkih savetnika, novinara, analitičara i akademika. Sama pojava ovako obimne studije pokazuje da Britanci ni deset godina kasnije nisu završili raspravu o Bregzitu. Teško da bi i moglo biti drugačije, jer je reč o odluci koja se smatra jednom od najznačajnijih spoljnopolitičkih raskrsnica u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Analiza stručnjaka za javno mnjenje Pitera Kelnera objašnjava zbunjenim posmatračima zašto su Britanci pre deceniju odlučili da krenu putem koji je mnogima izgledao kao ekonomsko samoubistvo i politička izolacija. Prema njegovom mišljenju, dva najvažnija faktora bila su razorni uticaj finansijske krize 2008, koja je pogodila Ujedinjeno Kraljevstvo više nego bilo koju drugu veliku ekonomiju, kao i rast imigracije, za šta je okrivljena politika otvorenih granica EU. Analizirajući ekonomske posledice, Pol Džonson i Robert Džonson navode studije prema kojima je, uglavnom zbog neizvesnosti i novih trgovinskih barijera sa glavnim trgovinskim partnerom, britanski BDP danas šest do osam odsto manji nego što bi bio da su ostali u EU, a investicije 12 do 18 procenata niže. Ipak, autori priznaju da je teško potpuno izolovati efekat Bregzita. Svakako da je inflacija danas viša nego pre Bregzita, ali bilo bi pogrešno ceo račun ispostaviti samo njemu. I ostatak Evrope beleži inflaciju zbog čitavog niza šokova: pandemija koronavirusa, rat u Ukrajini, sukob u Iranu koji je doveo do zatvaranja Ormuskog moreuza, ključnog tesnaca kroz koji prolazi petina svetske nafte i gasa. Uostalom, Britanija trenutno beleži veći ekonomski rast od Nemačke, tradicionalnog motora Unije.

To bi mogao da bude još jedan argument pristalicama Bregzita na potencijalnu ideju da Ujedinjeno Kraljevstvo ponovo pokuca na vrata Brisela. Međutim, mnoge prestonice na Starom kontinentu ne bi bile oduševljene ukoliko bi se kapije Evropske unije otvorile Londonu. Izvesno je da bi Gordom Albionu postavile stroge uslove – jer je Bregzit bio poniženje za EU, kako je to svojevremeno ocenila Angela Merkel. Možda i ključno, referendum o potencijalnom povratku bi danas bio toliko politički zahtevan da bi za njegovo upravljanje bila potrebna izuzetno snažna vlada, a poslednja takva bila je pod Tonijem Blerom, od 1997. do 2007. godine.

Od Bregzita britanska politika je izgubila kontinuitet. Zemlja je imala pet premijera, dok se šesti možda već nazire, pošto su Starmeru dvojica ministara podnela ostavku u samo nekoliko nedelja. Postoji mnogo teorija o tome zašto se Ostrvo našlo u haosu koji preti da potpuno uništi dvopartijski sistem Konzervativaca i Laburista, koji dominira od 1945. Neki ukazuju na pandemiju i njene posledice. U ovoj interpretaciji, London pati od teškog oblika kovida. Drugo objašnjenje, prema tumačenju „Njujork tajmsa”, jeste da Britanija i dalje bira premijere koji su potpuno neadekvatni za tu funkciju. Tereza Mej bila je ozbiljan političar bez veštine, instinkta i harizme da sprovede svoju viziju, što ju je koštalo izbora 2017. Njen naslednik Boris Džonson imao je veštinu i harizmu, ali ne i ozbiljnost. Situacija se zatim pogoršala sa Liz Tras, koja je opstala manje od 50 dana i izazvala pometnju na tržištu svojim nerealnim poreskim planovima. Njen naslednik Riši Sunak dobio je gotovo nemoguć zadatak da stabilizuje zemlju. Iako je prvi laburista na ovoj listi, Starmer se može posmatrati kao još jedan u nizu „nesrećnih” lidera. Kao i Mejeva i Sunak, on je kompetentan profesionalac, ali njegove slabosti su možda još izraženije. Starmer nikada nije jasno znao šta želi da postigne. Nije došao na vlast sa planom ili teorijom zašto je sve krenulo loše pre njega. Kako je izjavio u intervjuu za „New Statesman” pre nešto manje od godinu dana, smatrao je da zemlji nije potrebna radikalna reforma. Sistem Britanije i njene ekonomije, rekao je, uglavnom funkcioniše. U lepšim vremenima to bi možda bilo dovoljno, ali ne i u kriznim.

Jedna od ironija jeste da je Bregzit prebacivanjem odgovornosti za ekonomsko nezadovoljstvo na glavne partije otvorio prostor za uspon stranke Reform UK, ranije poznate pod nazivom Bregzit partija, Najdžela Faraža, koja je trenutno najpopularnija u zemlji. Ako bi Faraž osvojio većinu na sledećim izborima, što prema trenutnim podacima ne izgleda nerealno, Britanija bi paradoksalno dobila vladu koju vodi stranka delimično zaslužna za nezadovoljstvo koje ju je dovelo na vlast. Istovremeno, on bi tako postao prvi premijer od Drugog svetskog rata koji ne dolazi iz tabora laburista ili konzervativaca.

Izgleda kao da su se Britanci, nekada najveća pomorska sila koju je svet video, kolektivno ukrcali na „Ukletog Holanđanina”, mitski brod duhova osuđen da zauvek plovi, a da nikada ne stigne u luku. Prema pomorskom predanju iz 17. veka, kapetan tog broda je prkosio oluji kod Rta dobre nade i zavetovao se da će proći čak i ako ga to košta duše. Zbog toga je osuđen na večno lutanje. A možda bi metaforično objašnjenje sudbine zemlje Bregzita moglo da se pronađe u onoj poznatoj pomorskoj izreci, koja glasi: „Za brod koji ne zna kuda plovi, nema povoljnog vetra.”

Hronologija

23. jun 2016.  – Britanci su izašli na referendum sa pitanjem da li Ujedinjeno Kraljevstvo treba da ostane u Evropskoj uniji ili da 43 godine napusti članstv. Rezultat: 51,9% glasalo za izlazak 48,1% za ostanak. Premijer Dejvid Kameron, koji je predvodio kampanju za ostanak, podnosi ostavku jer smatra da novi premijer treba da sprovede odluku naroda

13. jul 2016. –  Tereza Mej preuzima vlast od Kamerona. Njena glavna poruka bila je: „Bregzit znači Bregzit”, stavljajući time jasno do znanja da je referendumska odluka mora biti sprovedena

29. mart 2017. – London prvi put u istoriji aktivira član 50 Lisabonskog ugovora – pravni mehanizam EU koji omogućava državi da napusti Uniju. Od tog trenutka počinje da teče rok od dve godine za dogovor o uslovima izlaska. Pregovori se fokusiraju na tri ključna pitanja: šta će biti sa građanima EU koji žive u Britaniji i Britancima u EU, koliko novca Britanija duguje EU i kako sprečiti povratak fizičke granice između Republike Irske i Severne Irske

5. januar 2019. – Iako su u novembru 2018. London i Brisel postigli sporazum o povlačenju Ujedinjenog Kraljevstva iz Unije,  Donji dom britanskog parlamenta odbija dogovor Tereze Mej sa EU

29. mart 2019. – Ovo je bio prvobitni datum kada je Britanija trebalo da napusti EU. Međutim, pošto parlament nije odobrio sporazum, izlazak je odložen

24. maj 2019. – Nakon tri neuspešna pokušaja da progura sporazum, Tereza Mej najavljuje ostavku

24. jul 2019. – Bivši ministar spoljnih poslova i bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson, jedno od glavnih lica kampanje za izlazak iz EU, preuzima vlast, uz programsku parolu: „završimo Bregzit”

31. januar 2020. – U 23 časa po londonskom vremenu Britanija je prestala da bude članica EU. Posle 47 godina u zajednici, britanski poslanici više ne sede u Evropskom parlamentu. Ali ekonomski razlaz još nije završen

1. januar 2021. – Britanija napušta jedinstveno tržište i carinsku uniju, čime za tu zemlju prestaje slobodno kretanje njenih građana i robe kroz EU, kao i pristup evropskom tržištu. Stupa na snagu novi trgovinski sporazum EU–UK.

4. jul 2024. – Kir Starmer postaje premijer posle pobede laburista. Najavljuje novi odnos sa EU u trgovinskoj i bezbednosnoj saradnji. Organizuje prvi samit EU–UK nakon Bregzita i upravo se priprema za drugi, koji je zakazan za 22. jul ove godine

INTERVJU: FILIP PILKINGTON, irski ekonomista

Pozicija Irske u EU je ojačala zahvaljujući Bregzitu

Nije tajna da su se političari u Dablinu snažno protivili Bregzitu, koji je otvorio ozbiljne tenzije sa Ujedinjenim Kraljevstvom, naročito zbog granice sa Severnom Irskom i trgovinskih aranžmana. Ipak, kako za „Politiku” ocenjuje irski ekonomista Filip Pilkington, danas se može reći da je pozicija Republike Irske u Evropskoj uniji ojačala upravo zahvaljujući Bregzitu. „Irska je ostrvo engleskog govornog područja sa snažnim vezama sa Sjedinjenim Američkim Državama i više ne mora da se takmiči sa Britanijom za pažnju”, navodi Pilkington.

Iako je nedavno došlo do pokušaja „resetovanja” odnosa, pošto je Kir Starmer postao prvi britanski premijer koji je posetio Irsku nakon pet godina, gde vidite trajne posledice Bregzita na diplomatsku komunikaciju između dve zemlje?

Bregzit je zaista bio katastrofalan za irsko-britanske odnose. „Resetovanje” pokazuje da ljudi sa obe strane žele da obnove te odnose, ali to je često lakše reći nego uraditi. Pravi problem je, po mom mišljenju, to što London ulazi u period terminalnog opadanja – i ekonomskog i geopolitičkog. Britanci su stavili sve na svoju podršku Ukrajini protiv Rusije, a sve više izgleda da je to bila gubitnička opklada. U međuvremenu, britanski ekonomisti sada otvoreno govore o mogućnosti da zemlji bude potreban paket pomoći Međunarodnog monetarnog fonda. Bilo bi mnogo lakše obnoviti britansko-irske odnose kada bi Britanija bila u snažnoj i samouverenoj poziciji. Nažalost, trenutno to nije slučaj.

Mnoge banke i investicioni fondovi koji su želeli da zadrže poslovanje unutar EU preselili su svoje kancelarije u glavni grad Irske. Iz sličnih razloga došlo je i do ogromnog rasta zahteva britanskih građana za irskim pasošima. U kojoj meri je Dablin profitirao od Bregzita?

Taj odlazak kapitala iz Londona u Dablin zapravo nije bio ni približno dramatičan koliko su neki očekivali. To odražava činjenicu da je londonski Siti postao mnogo manje važan kao globalni finansijski centar nakon finansijske krize 2008. godine. London se danas promoviše kao dobro mesto za rešavanje pravnih sporova – uključujući, kao što je opštepoznato, i džet-set razvode, a ne kao ozbiljna alternativa Volstritu. Da li je takav model održiv, drugo je pitanje. Kada je reč o prilivu zahteva za pasoše, to jednostavno odražava želju Britanaca da mogu slobodno da putuju unutar EU. Mada, ako se ekonomska situacija u Britaniji ozbiljno pogorša, mogli bismo da vidimo ekonomsku migraciju, u tom slučaju bi Irska možda morala da preispita svoje sadašnje politike.

Možda imamo još jednog dobitnika Bregzita. Severna Irska trenutno beleži brži ekonomski rast od ostataka Ujedinjenog Kraljevstva, upravo zbog svog jedinstvenog statusa – pristupa i britanskom i evropskom tržištu robe.

Iz ekonomske perspektive, to je verovatno tačno. Ali dugoročno gledano, pred Severnom Irskom su samo dva puta. Jedan je da postane deo Republike Irske. Međutim, pogoršanje britansko-irskih odnosa zbog Bregzita to čini težim. Drugi put je da London podrži ostanak Severne Irske u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. To bi predstavljalo ozbiljnu promenu politike koja bi mogla dovesti do obnove sukoba. Takav sukob bi uništio sve ono što je Severna Irska dobila od Bregzita.

Kada se izuzmu rezultati Severne Irske na referendumu 2016, ona je većinom glasala za ostanak u EU (55,8 odsto). Da li je činjenica da je izvučena iz EU protiv volje većine stanovništva dala dodatni podsticaj irskom nacionalizmu? Stranka Šin Fejn, koja se zalaže za ujedinjenje Ostrva, ostvarila je snažne rezultate nakon Bregzita i u Republici Irskoj i u Severnoj Irskoj.

Definitivno. Kao što sam već rekao, Britanija trenutno prolazi kroz ozbiljan pad životnog standarda i dok poslednjih nekoliko godina nije bilo lako ni za Irsku, ona je danas daleko bogatija zemlja od Britanije. Mislim da je mnogim mladim ljudima u Severnoj Irskoj teško da odole privlačnosti bogatstva i evropskog pasoša.

Kada je Mišel O’Nil izabrana za prvu ministarku Severne Irske pre dve godine, u svom prvom intervjuu rekla je da podržava održavanje referenduma o ujedinjenju Irske u narednih deset godina. Da li je to realno i, po Vašem mišljenju, kako bi izgledala institucionalna transformacija ukoliko bi do ujedinjenja došlo?

Među irskim nacionalistima, i severno i južno od granice, postoji snažna želja za održavanjem takvog referenduma. Ali postoji mnogo prepreka. U Londonu još postoje snažna sećanja na referendum o nezavisnosti Škotske i referendum o Bregzitu i sigurno postoje snage koje bi želele da spreče održavanje ovakvih referenduma u potpunosti. U Dablinu takođe postoje pritisci. Ankete pokazuju da građani Irske podržavaju ujedinjenje, ali kada se suoče sa troškovima, tome se protive. Severna Irska ima veoma veliki budžetski deficit – njegovo finansiranje zahtevalo bi povećanje poreza u Republici Irskoj. Dakle, prepreke postoje, ali ako me već pitate za prognozu, verujem da će se takav referendum verovatno održati u narednoj deceniji.

INTERVJU: EDVARD FERGUSON, britanski ambasador u Srbiji

Ne želimo da se vratimo u EU, ali želimo bolje odnose

Različiti ljudi imaju različita mišljenja. Kao i sa svakim zaista velikim i važnim pitanjem, poput izlaska ili pridruživanja Evropskoj uniji, uvek će postojati raznolikost stavova. I kao i sa svakim komplikovanim pitanjem poput ovog, postojale su i prilike i izazovi zbog izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, kaže ambasador Velike Britanije u Srbiji Edvard Ferguson, odgovarajući na pitanja o tome kako njegovi sunarodnici sagledavaju period od izlaska iz Evropske unije.

– Kada je reč o prilikama, sada imamo više slobode da donosimo sopstvene zakone, da kontrolišemo sopstvene granice i da postižemo nove trgovinske sporazume sa našim partnerima širom sveta. Nedavno smo potpisali nove trgovinske sporazume sa Amerikom, Indijom, a pre dve nedelje i sa Savetom za saradnju zemalja Zaliva (GCC). Pridružili smo se i CPTPP u Aziji. Kao globalna ostrvska trgovačka nacija, dakle, sklapamo nove trgovinske sporazume širom sveta. Ali, naravno, postoje i izazovi. Trebalo je mnogo vremena za pregovore o našem izlasku iz EU. I sada laburistička vlada u Velikoj Britaniji pokušava da reši neke od izazova koje je Bregzit stvorio za naše trgovinske odnose sa EU, koja ostaje naš najveći trgovinski partner – objašnjava Ferguson.

Koliko su ozbiljne spekulacije da se sprema novi referendum o ulasku u EU i da bi sada većina glasala za povratak u Uniju?

Znate, Ujedinjeno Kraljevstvo je demokratska država i ima mnogo pogleda i mnogo mišljenja i uvek se vodi živa debata o našem budućem odnosu sa Evropskom unijom. Ali ne vidim znake da će se referendum desiti u doglednoj budućnosti. Vlada je jasna da želi da unapredi naše odnose sa EU. Ona ne želi da se pridruži Evropskoj uniji, ali želimo da imamo bolji odnos sa EU. Želimo da bliže sarađujemo u oblasti bezbednosti, trgovine, obrazovanja, gde smo se nedavno ponovo pridružili programima „Erazmus” i „Horizont” 2020, na primer.

Dakle, ova vlada želi da resetuje naš odnos sa Evropskom unijom, u kontekstu Bregzita, izvan EU, ali uz bliži odnos, za koji smatramo da je u interesu i Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije.

Ali šta misle „obični” ljudi o mogućnosti referenduma?

Nisam video neke nove podatke, tako da ne mogu da vam iznesem preciznije procene, ali mislim da ljudi imaju različita mišljenja. Samo glasanje o Bregzitu je, mislim, bilo 54 odsto za, 46 odsto protiv. Dakle, to je uvek bilo pitanje gde ljudi imaju različita mišljenja. Siguran sam da će se to i nastaviti. Kao što kažem, za vladu koju predstavljam, namera je da iskoristi mogućnosti Bregzita, da sarađuje sa Evropskom unijom kako bi se rešili neki od izazova i smanjile neke barijere za saradnju u oblasti bezbednosti, ekonomije, kulturne i obrazovne razmene.

Da li su mišljenja Britanaca takođe podeljena otprilike pola-pola o tome kako se trenutno živi u Velikoj Britaniji?

To je veliko pitanje, koje mislim da biste morali da postavite pojedincima. Ali znate, mislim da se svaka zemlja trenutno suočava sa nekim velikim izazovima. I vlade širom sveta se bore da se nose sa velikim bezbednosnim pretnjama koje proizilaze iz ruske invazije na Ukrajinu, krize na Bliskom istoku, kao i sa dugoročnim izazovima, kao što je oporavak ekonomija nakon kovida i tako dalje. Postoji i mnogo problema u vezi sa inflacijom, pitanjima jednakosti... I mislim da imamo vladu koja nastoji da donese najbolje odluke za narod Ujedinjenog Kraljevstva, u okviru ograničenja sa kojima se suočavamo.

I, naravno, želeli bismo da više novca ulažemo u razne stvari. Zato smo veoma fokusirani na rast naše ekonomije, na trgovinske odnose, uključujući i one sa Srbijom, gde naša trgovina trenutno raste po stopi od devet odsto godišnje, što je brže od bilo koje od naših ekonomija. Zato smo veoma zainteresovani da gradimo te odnose. Veoma smo zainteresovani da ulažemo u nove tehnologije, nove inovacije, naš digitalni i centar za veštačku inteligenciju. London je sada broj tri u svetu, ali na evropskom nivou mesto broj jedan za ulaganja u tehnologiju. Kembridž je grad broj jedan za inovacije u Evropi.

Mi zaista ulažemo u nove tehnologije, u tome vidimo mnogo potencijala za rast naše ekonomije, a zatim da iskoristimo taj rast za podsticanje investicija u javne usluge, u naše odbrambene kapacitete i ostalo.

Evropa bi radije ostrvsko nuklearno oružje nego kobasice

Pre nego što je bivši britanski ministar privrede Džonatan Rejnolds prošle godine stigao u palatu Lankaster u srcu Londona, na prvi samit Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije od Bregzita, u gostovanju na Bi-Bi-Siju izjavio je da je smešno što u EU ne mogu da se prodaju britanske kobasice i hamburgeri. Međutim, samo nekoliko sati kasnije za Rejnoldsa je taj dan postao „istorijski”. Isti epitet oduševljeno je iskoristila i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, dok je britanski premijer Kir Starmer govorio o „zdravom razumu”. I nije reč samo o hrani, iako hamburger predstavlja dobar primer zajedničkih interesa. Pet godina po isteku prelaznog perioda za Bregzit, od kada Velika Britanija nije deo jedinstvenog tržišta i carinske unije, Brisel i London su se tom prilikom dogovorili o sveobuhvatnom sporazumu.

Paket koji još čeka da bude konačno usvojen obuhvata različite teme, od bliže saradnje obaveštajnih službi, preko odbrambenog partnerstva do jednostavnijeg dobijanja viza za studente i povratak Britanije u „Erazmus”, najveći program EU koji finansira projekte saradnje u oblasti obrazovanja, s ciljem da omogući lični i profesionalni razvoj pojedinaca kroz školovanje, volontiranje i usavršavanje u inostranstvu.

Na tom spisku nalazi se i stavka koja će obradovati britanske turiste: reč je o privilegiji da na aerodromima koriste šaltere namenjene građanima EU, umesto da kao do sada stoje u dužim redovima za državljane trećih zemalja. Ipak, u središtu pažnje bilo je pitanje koje su obe strane do sada smatrale gotovo nemogućim za pregovore: kobasice, tj. odnos prema prehrambenim standardima. Kontrole hrane, kao i životinja i biljaka na granicama sa EU, poslednjih godina predstavljale su veliki problem jer su značajno ograničavale trgovinu između Ujedinjenog Kraljevstva i njegovog najvećeg trgovinskog partnera. Ali, prema novom sporazumu, većina prehrambenih proizvoda, biljaka i životinja sada će moći da prelazi granicu bez kontrola ili uz pojednostavljene procedure.

I po svemu sudeći, tu se lista neće završiti, pošto je stanar Dauning strita 10 ove nedelje zakazao drugi samit Londona i Brisela za 22. jul.

„Moja laburistička vlada ispunjava svoje obećanje da će resetovati naše odnose i staviti Britaniju u srce Evrope”, napisao je Starmer u utorak na „Iksu”. On je dodao da će se dve strane zajedno pozabaviti troškovima života, povećati broj radnih mesta i stvoriti mogućnosti za mlade ljude. Zaista, visoku cenu Bregzita platili su i mesar i student koji je izgubio tretman domaćeg pri upisu fakulteta u zemljama EU.

Sa druge strane, gubitak svoje druge najmnogoljudnije članice, velike ekonomije, nuklearne sile i zemlje sa stalnom stolicom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, za Uniju je značajan više geopolitički. Da su evropski lideri tada znali da će ubrzo izbiti rat u Ukrajini, možda bi učinili više da spreče Bregzit. Ipak, Brisel je uradio stvari koje su ranije bile nezamislive, suočen s prvim mandatom Donalda Trampa, koji je na tadašnjem „Tviteru” sebe nazivao „gospodin Bregzit”, potom i sa pandemijom virusa korona. EU je krenula u pravcu još dublje integracije, čemu se London uvek protivio. Na primer, Evropska unija se kroz program „NextGenerationEU” prvi put u istoriji zajednički zadužila za više od 800 milijardi evra kako bi napravila fond za oporavak od pandemije.

„Ko bi pre tri godine rekao da će Evropa tako brzo prihvatiti budžetski oporavak kroz zajednički dug”, rekao je francuski predsednik Emanuel Makron po osnivanju fonda. Nakon Bregzita, Pariz je ostao jedini predstavnik EU koji ima mesto u Savetu bezbednosti UN i atomsku bombu, čime je njegov značaj porastao. Makron je tako u martu ove godine najavio širenje francuskog „nuklearnog kišobrana” i ponudio stratešku odbrambenu saradnju nizu evropskih zemalja. Reč je o inicijativi nezavisnoj od SAD. U početku nova saradnja bi trebalo da uključi razmenu znanja i učestvovanje u vežbama francuskih nuklearnih snaga. Ali dugoročno bi to moglo prerasti u stacioniranje francuskog atomskog oružja u drugim zemljama. U osnovi Makronove vizije je i uverenje da Stari kontinent, suočen sa pretnjom iz Rusije i udaljavanjem od Amerike, mora razviti i sopstvenu vojsku, kako bi postao istinski nezavisan.

Ipak, te ideje možda zvuče lepo u visokim zgradama EU u Briselu, u razgovoru između ljudi koje građani nisu direktno izabrali, ali ne i kod javnog mnjenja u zemljama članicama. Kada vetar širom kontinenta duva zdesna, teško da bi dodatno prenošenje suvereniteta zaustavilo nalet nacionalističkih stranaka. Uz to, privrženost zemalja centralne i istočne Evrope NATO-u, tj. Sjedinjenim Državama, i dalje je snažna. A štedljiva Španija, na primer, sve i da hoće zajedničku vojsku, pitanje je kako bi je finansirala, jer ne može da dostigne ni cilj NATO-a da članice ovog saveza za svoje armije izdvajaju pet odsto BDP-a godišnje, najkasnije od 2035.

Međutim, EU preduzima korake da ukaže na novo stanje svesti u Evropi. O tome svedoče i nedavne inicijative Evropske komisije, od simboličnog „kompleta za preživljavanje” u slučaju krize ili rata do mnogo značajnije „Mape puta za odbrambenu spremnost 2030” i „vojnog šengena”, tj. slobodnog kretanja trupa kroz EU.

Kada bi moglo da se računa na moć britanskog nuklearnog odvraćanja, sve bi izgledalo mnogo bezbrižnije. Ali odluka Britanaca da napuste EU pre 10 godina možda je označila kraj sna Viktora Igoa iz 19. veka o „Sjedinjenim Državama Evrope”, bar u punom obimu. Sa druge strane, kao što je isto tako davno primetio Žan Mone, čovek kog nazivaju jednim od očeva EU: „Evropa se stvara u krizama.” Ako je bio u pravu, danas je na vrhuncu stvaranja.