Ratni gubitnici i izborni dobitnici

Malo je političara koji su preživeli ono što je preživeo premijer Jermenije Nikol Pašinjan. Izgubio je rat koji je odredio generacije Jermena i preživeo slom nacionalne ideje oko koje se decenijama okupljalo svetsko jermenstvo. Ipak, pre deset dana ponovo je pobedio na izborima. Njegova partija Građanski ugovor zadržala je vlast, ali je izgubila dvotrećinsku većinu. Opozicija je rezultate dočekala osporavanjem, vlast najavama hapšenja, a društvo još jednom pitanjem koje je teže od samog izbornog rezultata: kako je čovek koji je izgubio Arcah uspeo da sačuva vlast u Jermeniji?

Pre nego što je postao premijer, bio je prepoznatljiv po neurednoj bradi i zaprljanoj majici sa vojničkim motivima dok je pokušavao da svrgne vlast oficira koji su u politiku ušli kao pobednici iz rata protiv Azerbejdžana devedesetih godina. Kao novinar kafanske kulture, odbijao je ozbiljnost postsovjetskih aparatčika koji su, za razliku od njega, lako odolevali improvizaciji i mirili se sa tim da svojoj javnosti nisu šarmantni.

Tog aprila 2018. godine, nakon „Baršunaste revolucije”, teško da je iko naglas predviđao da će, nakon nekog vremena, premijer Jermenije otvoreno zagaziti u spor sa Rusijom, nekadašnjim najvećim saveznikom i da će zagovarati svrgavanje poglavara Jermenske apostolske crkve i vršiti pritisak nad episkopima i sveštenstvom. Niti je iko zamišljao da će Jermeniju, u ratnoj opasnosti, septembra 2020. godine, voditi novinar, a ne vojni oficiri. Na kraju su oružane snage Azerbejdžana u potpunosti okružile „Republiku Arcah” (Jermeni tako nazivaju Nagorno-Karabah), koja je pružala jak otpor više od 30 godina.

Istini za volju, za mnoge Jermene pad Arcaha nije počeo onda kada su azerbejdžanske snage prodrle, već kada su ruski mirovnjaci prestali da budu prepreka tom ulasku. Došli su 2020. kao garancija opstanka, a otišli kao nemi svedoci njegovog nestanka. Zato je za mnoge Jermene sa Arcahom nestalo i nešto više od jedne zemlje. Nestalo je uverenje da se iza ruskih mirovnjaka nalazi država koja još ima volje da čuva granice sopstvenog uticaja.

Svega osam meseci nakon sloma Arcaha i onoga što će mnogi Jermeni opisati kao tragediju i izdaju „kolevke jermenske kulture”, Pašinjan 2021. godine osvaja 53 odsto glasova. Kako je doživljaje te iste tragedije i izdaje u treptaju izborne noći zamenio osećaj šoka, sa ove vremenske distance deluje kao da je izostala faza fundamentalnog preispitivanja.

Takav zaključak deluje neverovatno, uzimajući u obzir da su Jermeni narod koji je prve oblike državnosti stekao nekoliko vekova pre Hrista i od tada daleko više vremena proveo bez sopstvene države nego sa njom. Jermenski nepokolebljivi identitet je postao posebno poznat zbog svog strašnog stradanja.

Pašinjan, iako na trenutke deluje kao da ima nešto fleksibilniju vizuru ovog pitanja, na izborima 2021. ipak je pokazao da je čovek naroda: nije se nimalo osmehivao, a u tamnoj odeći je često posećivao vojna groblja i porodice poginulih vojnika. Imidž poraženog, ali i revolucionara, pojačavao je porukama koje bi nekako mogle da se sažmu u sledeće: „Da, odgovoran sam za vojni poraz, ali ćemo preživeti i nastaviti dalje.” Sada, pet godina kasnije, na izborima je nastupio drugačije. Umesto razumevanja, tražio je prihvatanje nove stvarnosti.

Šta je onda dovelo do tako krupne promene u jermenskom društvu za osam godina Pašinjanove vladavine teško je reći. Međutim, evidentne su neke promene. Nakon dolaska Pašinjana na vlast revolucionarnim putem, Jermenija je, od sinonima za jaku dijasporu, postala zemlja čiji se pogledi, kao matice, ne poklapaju sa pogledima Jermena u rasejanju koji su se okupljali oko borbe za Arcah. Odnos vlasti prema Jermenskoj apostolskoj crkvi je promenjen: u takvom tradicionalnom i konzervativnom društvu, premijer Jermenije je optužio katolikosa Crkve da ima dete i da treba prinudno da se ukloni, dok je one krugove Crkve koje je hapsio, nazivao „kriminalno-oligarhijskim sveštenstvom” koje je umešano u zavere i nasilne planove protiv države.

Prestonica Jerevan je od konzervativnog grada u kojem su se ljudi družili po kućama, postao grad sa žurkom na svakom ćošku koja traje do duboko u noć. Otvoren je ogroman broj restorana, kafića i noćnih klubova, a uz to su došle i građanske inicijative i slobode javnog izražavanja koje su potisnule „psihološku težinu starog sistema”. Jerevan u izbornoj noći nije ličio na grad pobede, već više na jednu karavansku stanicu posle hiljadugodišnje dugog puta. Sva svetla su gorela, a u vazduhu je lebdelo nešto što nije bilo ni oduševljenje, već olakšanje. Kao kad posle velike oluje čovek prebroji štetu, vidi da je ostao bez mnogo čega, ali da je i dalje na nogama. Dok su pristizale čestitke iz zapadnih prestonica, Nikol Pašinjan nije izgledao kao kavkaski pobednik starog kova. Nije bilo ratničkih gestova ni velikih istorijskih zakletvi. Govorio je o regionalnoj saradnji i pomirenju. U zemlji u kojoj su generacije odrastale nad kartama izgubljenih i osvojenih teritorija, to je zvučalo u najmanju ruku neobično.

Posebno je upadalo u oči što je pobedničko veče prošlo bez Arcaha kao glavne reči. Arcah je bio prisutan u svakom razgovoru, ali skoro nigde u govorima. Dok su pristizale čestitke iz inostranstva i dok su se u diplomatskim krugovima već crtale nove mape uticaja, Pašinjan nije delovao kao neko ko slavi osvajanje, već obeležava novu potvrdu.

A Kavkaz je ostao isti. Ararat, za Jermene sveta planina, koja se nalazi u Turskoj, na 30 kilometara od granice, stajao je na horizontu kao uspomena koju nije moguće dohvatiti. Samo su ljudi, kao i mnogo puta.