Srbija dobro razume šta znači biti izbeglica

Svake godine milioni ljudi napuštaju domove zbog rata, progona, nasilja i kršenja ljudskih prava. Ne odlaze zato što žele, već zato što je ostanak postao opasniji od puta. Zbog toga poruka Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) povodom 20. juna, Svetskog dana izbeglica, ove godine glasi – dok svako ne bude bezbedan, naš posao nije završen. Pravo da se traži sigurnost može zatrebati svakome, a obaveza država i svih nas je da ga omogućimo. Izveštaj UNHCR-a o globalnim trendovima 2026. pokazuje da je globalno prisilno raseljavanje prvi put u deceniji smanjeno, ali je i dalje neprihvatljivo visoko, jer je 117,8 miliona ljudi prisilno raseljeno. Tokom 2025. godine 5,4 miliona ljudi pobeglo je od nasilja i progona u druge zemlje, dok se 14,7 miliona raseljenih vratilo u područja ili zemlje porekla, uključujući 4,4 miliona izbeglica i 10,3 miliona interno raseljenih. Iza tih brojeva su porodice, deca, stariji ljudi i oni koji su do juče imali dom i planove. Niko ne postaje izbeglica izborom – ljudi beže kada su im životi ugroženi, a gotovo 70 odsto izbeglica nalazi se u dugotrajnom raseljenju. Zbog toga je visoki komesar UN za izbeglice Barham Salih postavio cilj da se za više od polovine smanji broj ljudi zavisnih od dugoročne pomoći, ističe Sufijan Ađali, šef Predstavništva UNHCR-a u Srbiji.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” on naglašava da procene ove agencije Ujedinjenih nacija govore da je na globalnom nivou 4,5 miliona osoba bez državljanstva, ali je njihov stvarni broj verovatno veći, jer su mnogi nevidljivi za statistike. Prošle godine 46.000 apatrida širom sveta dobilo je državljanstvo, dok se u Srbiji, prema procenama UNHCR-a, oko 1.100 ljudi nalazi u riziku od apatridije – to je veliko i značajno smanjenje broja ljudi bez državljanstva, što je prepoznato i na međunarodnom nivou.

A na pitanje u kojoj meri se globalna kretanja odražavaju na situaciju u Srbiji i regionu i koji su danas najvažniji trendovi kada govorimo o izbeglicama, tražiocima azila i osobama u potrebi za međunarodnom zaštitom, Sufijan Ađali kaže:

„Srbija je deo evropske i globalne slike. Kada izbije rat u Siriji, Avganistanu ili Ukrajini, posledice se osećaju šire od susednih zemalja. Danas u Srbiji vidimo različite ljude, sa različitim potrebama – neki su u tranzitu, neki žele azil, a neki su dobili međunarodnu zaštitu i grade novi život. Među njima su porodice, deca bez pratnje, žene koje su preživele nasilje i druge ranjive osobe. Za UNHCR je ključno da svako ko se plaši povratka može da bude saslušan i ima pristup pravičnom postupku azila.

UNHCR ove godine obeležava 50 godina prisustva u Srbiji. Kako biste opisali najvažnije faze tog rada i ulogu koju je imao u različitim periodima kroz koje je zemlja prolazila? Za vreme građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije čak petina globalnih sredstava UNHCR-a išla je na pomoć izbeglicama. Kolika su bila ta sredstva i u čemu se sve ogledala ta pomoć?

Pedeset godina UNHCR-a u Srbiji znači 50 godina različitih ljudskih priča. Pre ratova devedesetih ljudi iz Rumunije, Čehoslovačke, Albanije i drugih zemalja tadašnjeg Istočnog bloka ovde su nalazili zaštitu ili prolazili ka zaštiti. Bilo je i ljudi iz Azije i Afrike preseljavanih iz bivše Jugoslavije u treće zemlje. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji operacija UNHCR-a bila je jedna od najvećih u istoriji organizacije. Na vrhuncu krize, 1993. godine, oko 40 odsto ukupnih rashoda iz dobrovoljnih fondova bilo je povezano sa bivšom Jugoslavijom. Kasnije se taj udeo smanjivao, ali je ostao značajan.

Srbija ima dugu tradiciju pružanja utočišta i pomoći ljudima u nevolji. Kako danas ocenjujete saradnju UNHCR-a sa državnim institucijama u oblasti azila, zaštite i integracije i kako ocenjujete odnos Republike Srbije prema izbeglicama i pripadnicima drugih osetljivih grupa o kojima UNHCR brine, kao što su apatridi i interno raseljene osobe?

Srbija dobro razume šta znači biti izbeglica. Mnoge porodice ovde imaju iskustvo prisilnog raseljavanja, gubitka doma i novog početka. To je bolno iskustvo, ali i izvor empatije, zbog čega je solidarnost u Srbiji stvarna i duboka. UNHCR ima dobru i dugogodišnju saradnju sa institucijama Srbije – MUP-om, Komesarijatom za izbeglice i migracije, sudovima, lokalnim samoupravama, školama, zdravstvenim ustanovama i civilnim društvom. Važno je da azil bude efikasan i pravičan, a osobe sa zaštitom dobiju priliku za integraciju kroz jezik, rad, školovanje i zajednicu. Integracija nije samo dokument, već je to trenutak kada neko može da kaže: „Ovo je sada i moj dom.”

Prvi veliki „talas” izbeglica sa Bliskog istoka „zapljusnuo” je Srbiju 2015. godine, a podaci govore da je na vrhuncu izbegličke krize u našoj zemlji bilo više od milion izbeglica sa Bliskog istoka. Da li se ovaj trend smanjuje poslednjih godina i koliko je izbeglica iz ovog regiona prošle godine došlo u Srbiju?

Godine 2015. Srbija je zabeležila više od 1,25 miliona dolazaka, što je vrhunac kretanja balkanskom rutom. Najviše ljudi dolazilo je iz Sirije, Avganistana, Iraka i drugih zemalja Bliskog istoka i Azije, bežeći od rata i progona. Nakon toga, od 2016. do 2019. brojevi su se stabilizovali, pa je godišnje dolazilo između 18.000 i 30.000 izbeglica. Posle 2020. brojevi su ponovo porasli, pa je 2022. zabeleženo više od 122.000 dolazaka izbeglica, sličan trend nastavio se i 2023. godine, da bi zatim došlo do pada na manje od 20.000 osoba u 2024. i ispod 10.000 izbeglica u 2025. godini. To pokazuje koliko se migraciona i izbeglička kretanja brzo menjaju. Ljude ne treba posmatrati kroz jednu kategoriju – neki su izbeglice, neki tražioci azila, neki deo mešovitih kretanja, a neki imaju privremenu zaštitu. Iza svake statistike je osoba koja je bežala da bi spasla život.

Iz kojih zemalja dolazi najveći broj migranata, kakva je njihova polna struktura i da li je Srbija i dalje tranzitna država kada su u pitanju izbeglice sa Bliskog istoka? Koliko se osoba u ovom trenutku nalazi u prihvatnim i azilnim centrima u Srbiji? Koliko je osoba od prvog izbegličkog talasa 2015. sa Bliskog istoka dobilo azil u Srbiji?

Poslednjih godina ljudi koji dolaze u Srbiju ili prolaze kroz nju su iz različitih zemalja i delova sveta. U mešovitim kretanjima najčešće preovlađuju muškarci, ali tu su i porodice, žene i deca bez pratnje, za koje je zaštita posebno važna. Za neke je Srbija zemlja tranzita, a za druge zemlja u kojoj traže utočište. Trenutno je oko 250 ljudi smešteno u prihvatnim i azilnim centrima. Od 2008. godine 268 osoba dobilo je utočište. Iza svakog od tih brojeva stoji nečiji novi početak.

U kojoj meri je rat u Ukrajini promenio sliku sveta koju smo poznavali iz perspektive UNHCR-a i koliko je migranata iz Ukrajine i Rusije otišlo u treće zemlje od početka sukoba, a koliko je ostalo u Srbiji?

Rat u Ukrajini dramatično je promenio izbegličku sliku Evrope. Milioni ljudi, pre svega žene, deca i stariji, morali su da napuste domove, često verujući da odlaze samo na nekoliko dana. Za mnoge povratak nije moguć. Srbija je pružila privremenu zaštitu ljudima iz Ukrajine i pokazala solidarnost. Od početka rata kroz Srbiju je prošlo više od 790.000 ljudi iz Ukrajine, a izdato je više od 5.600 odluka o privremenoj zaštiti. Za UNHCR je važno da oni koji ostaju imaju pristup pravima, obrazovanju, zdravstvu, radu i informacijama, a da povratak bude bezbedan i dostojanstven.

Ove godine obeležava se i 75 godina od donošenja Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine. Zašto je taj dokument i danas jednako važan?

Konvencija iz 1951. godine usvojena je posle Drugog svetskog rata, iz evropskog iskustva razaranja, progona i raseljavanja. Tada je svet rekao da ljudi koji beže od progona moraju imati pravo da potraže sigurnost. To obećanje važi i danas. Konvencija je stub ljudskih prava za ljude bez zaštite sopstvene države. Ona zabranjuje vraćanje osobe tamo gde joj prete progon, mučenje ili smrt. U vreme straha i dezinformacija važno je podsetiti da azil nije pretnja, već civilizacijsko dostignuće koje štiti najranjivije.

Pored zaštite izbeglica, UNHCR ima mandat i u oblasti sprečavanja i smanjenja apatridije. Šta znači obeležavanje 65 godina od donošenja Konvencije o smanjenju broja lica bez državljanstva iz 1961. godine?

Biti osoba bez državljanstva znači biti nevidljiv u sistemu – imati poteškoće da upišete dete u matične knjige, dobijete dokumenta, pristupite zdravstvu, idete u školu, radite, putujete ili dokažete ko ste. Konvencija iz 1961. je važna jer nastoji da spreči da se ljudi uopšte nađu u takvoj situaciji, naročito deca. Srbija je preduzela važne korake kroz upis u matične knjige i saradnju institucija, UNHCR-a i partnera. Pozivamo Srbiju da se pridruži Globalnom savezu za suzbijanje apatridije.

Kada govorimo o budućnosti, šta su ključni prioriteti UNHCR-a u Srbiji u narednom periodu – posebno u pogledu jačanja sistema azila, integracije i trajnih rešenja za ljude kojima je potrebna zaštita?

Naš prioritet je da ljudi kojima je potrebna zaštita budu bezbedni i da žive dostojanstveno. Bezbednost nije samo odsustvo rata, već i lični dokument, pristup zaposlenju, obrazovanju, zdravstvu, kao i zajednica i komšija koji vas prihvataju. Zato ćemo nastaviti da podržavamo Srbiju u jačanju sistema azila, kvaliteta postupaka, integracije, pristupa pravima i trajnih rešenja za izbeglice, ljude u riziku od apatridije i sve kojima je potrebna zaštita. Najlepši trenutak je kada neko ko je stigao u strahu počne da govori o budućnosti – tada znamo da zaštita nije samo spasavanje života, već i vraćanje nade.