Tramp „pobeđuje" i u ukrajinskom ratu

Američki predsednik Donald Tramp pokazao je nešto što mnogi drugi nisu uspeli. Pokazao je da su ratovi u 21. veku jednostavno – nepotrebni. I pogrešni. Da je vitlanje oružjem samo prikrivanje sopstvenih slabosti, straha za lični (politički?) opstanak, zaludni pokušaj samodokazivanja, ali i želja da se ponešto „zaradi u mutnom”.

Ponavljamo, napadački ratovi (za razliku od odbrambenih), oni čiji je cilj uništenje delova, pa i celih naroda, svega što su stekli, njihove prošlosti, verskih ili drugih ubeđenja… polako odlaze u prošlost. Cilj danas je obezbediti komunikaciju sa što više dojučerašnjih suparnika, sarađivati sa njima na zajedničkim projektima, stvarati nova dobra. Izgleda da se upravo time vodio Tramp kada je rešio da okonča rat u Iranu.

Ali sličnom logikom vodio se i kada je reč o sukobu u Ukrajini. Shvatio je da bi besmislena i beskrajna razmena vatre samo nanela dodatnu štetu prostorima u neposrednoj blizini fronta, ali i ljudima koji tamo još uvek opstaju. Shvatio je i da prestanak ratnih dejstava zavisi, u ovom slučaju, samo od njegovog ruskog kolege Vladimira Putina. Zato sa njim i komunicira.

Podsetimo, do velike Oktobarske revolucije Ruskim carstvom, sem današnje federacije, bile su obuhvaćene: Finska, Estonija, Letonija, veći deo Litvanije, kao i veći deo današnje Poljske. Bili su tu i Belorusija, veći deo današnje Ukrajine, Moldavija, Gruzija, Jermenija, veći deo Azerbejdžana, Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgizija i Tadžikistan. Iz te perspektive gledano, kako god da bude okončan rat, ukrajinska drama, „nova” granica sa Rusijom neće biti van istorijskih okvira carstva. O tome u Kijevu moraju pažljivo da razmišljaju.

Tramp je shvatio da Rusi ne nameravaju protivniku da daju ni pedalj „svoje” otadžbine. U tom smislu oni se i ne bore protiv „braće Ukrajinaca”, već protiv vekovnih neprijatelja: Engleza, Nemaca, Francuza, Poljaka, Šveđana… Svih onih koji bi te zemlje da uzmu za sebe. To je i razlog što se u ruskim napadima ne koriste najrazornija oruđa, što se izbegava veća šteta, a pre svega nepotrebno stradanje stanovništva. Neki su to olako protumačili kao vojnu nemoć, ali situacija na terenu pokazuje sasvim suprotno.

Američki predsednik je to ispravno shvatio. Rusi su rat u Ukrajini, praktično, pretvorili u – odbrambeni. Kako u glavama običnih građana, tako i u glavama hiljada boraca na frontu. Za to im nije bila potrebna nikakva propaganda. Dovoljno je bilo podsetiti ih na to u kakvoj zemlji su rođeni i gde sve sežu njihovi koreni.

Upravo to je „osvestilo” Trampa i doprinelo da svoju politiku prilagodi onome što je suština. Njega zemlja Zelenskog interesuje isključivo u smislu protivteže Evropljanima u nadmetanju za neiscrpne izvore energenata, prehrambenih proizvoda, jeftine i kvalitetne radne snage, vrhunske tehnologije. Njegov protivnik nije i neće biti – Rusija. Naprotiv, najveća država na planeti potrebna mu je kao – partner. Upravo ono što Zapadna Evropa više nije u stanju da mu pruži.

Setimo se, Amerikanci nikada nisu bili preterano voljni da ratuju protiv Rusije. I obratno. Obe strane su se ograničavale tek na (zlo)upotrebu ideoloških razlika, špijunskih aktivnosti, medijskih pritisaka, povremenih oštrih reči na sednicama Svetske organizacije… Ali kada god bi granice razumnog bile dostignute, poput razmeštanja američkih nuklearnih raketa u Turskoj ili ruskih na Kubi (1962) usledilo bi „hlađenje usijanih glava”.

U Ukrajini stvari su još jednostavnije. Tramp ne smatra da evropske zemlje, ma koliko velike bile, imaju ikakvo pravo na zemlju i ljude bivše sovjetske republike. Zato im je i poručio, na fini način, da kada razmišljaju kako bi mogle da nadmudre Vladimira Putina, pažljivo vode računa da ih to ne odvede u pravcu koji bi kao ishod imao – njihovu propast.

Tramp je shvatio još jednu stvar. A to je da vojni nuklearni potencijal koji poseduju pojedine zemlje, a u Evropi su to prevashodno, Rusija, Velika Britanija i Francuska, više nema moć zastrašivanja kao u davnim šezdesetim godinama prošlog veka. Nemoguće je danas zamisliti bilo koju državu koja bi se tek tako odlučila na upotrebu istog. Svako, prevashodno, razmišlja o mogućim kontraposledicama takvog čina.

Tačnije, veća opasnost preti od mogućnosti da se nuklearnog oružja dokopaju neki teroristički ili drugi neodgovorni pokreti. Ali tada bismo se, na udaru ili kontraudaru, potencijalno, našli svi mi koji opstajemo na ovoj planeti.

Drugim rečima, bez suštinskih, sadržajnih i poštenih pregovora nemoguće je obezbediti mir. Ubrzanim globalnim razvojem tehnologije takav pristup čini se dodatno neizbežnim.