Komora za zaštitu lekara duše

U Srbiji je rad psihologa već tri decenije regulisan Zakonom o uslovima za obavljanje psihološke delatnosti, koji je tokom vremena unapređivan. S obzirom na to da su prepoznata određena ograničenja postojećeg zakona, izrađen je novi nacrt Zakona o psihološkoj delatnosti, koji se trenutno nalazi u proceduri usvajanja i čija je osnovna namera jačanje autonomije, unapređenje i zaštita psihološke delatnosti kroz osnivanje komore psihologa. Iako postoji opšta saglasnost o značaju unapređenja regulative, prisutne su brojne primedbe na predložena zakonska rešenja, zbog čega su psiholozi iz regiona bili gosti 74. Kongresa psihologa Srbije kako bi preneli svoja iskustva u vezi sa donošenjem novih zakona, osnivanjem komore psihologa i regulacijom psihoterapijske delatnosti u odnosu na psihološku struku.

Otvarajući okrugli sto na temu „Dometi i ograničenja zakona o psihološkoj delatnosti – iskustva iz regiona”, predsednica Društva psihologa Srbije i profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu dr Tamara Džamonja Ignjatović istakla je da postojeći zakon u našoj zemlji nije loš, ali je nedovoljan da obezbedi autonomiju profesije i dodala da novi Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti u Srbiji predviđa osnivanje komore psihologa. Ona je takođe podsetila da veliki broj psihologa u našoj zemlji ima i edukaciju iz psihoterapije, zbog čega im je veoma važno da regulišu svoj status.

Josip Lopižić, predsednik Hrvatskog psihološkog društva, podsetio je da je hrvatski Sabor doneo 2004. godine Zakon o psihološkoj delatnosti koji je predvideo osnivanje komore, što znači da u ovoj zemlji već 22 godine postoji zakon koji reguliše delatnost psihologa i štiti njihove korisnike. Komora kao regulatorno telo na koje država prenosi deo ovlašćenja izdaje licence za rad koje se obnavljaju na svakih šest godina kroz učestvovanje na konferencijama i stručno usavršavanje. Primećujući da su se neki problemi u praksi pojavili i nakon osnivanja komore, on je zaključio da se ipak treba orijentisati na benefite koje struka dobija, s obzirom na to da „u celom regionu divljaju psihoterapijski edukatori”.

„U Hrvatskoj je usvojen Zakon o psihoterapiji koji kaže da je dovoljno završiti neku edukaciju da bi njihova komora dala dozvolu za rad, a jedan deo kolega prešao je u Komoru psihoterapeuta u kojoj ima i filozofa, pedagoga, pravnika i sveštenika, koji su stekli edukaciju u nekim organizacijama. Tu je struka veoma podeljena – neki psiholozi drže edukacije iz psihoterapije da bi uzeli novac, dok su drugi izričito protiv toga da na edukaciju krenu osobe koje nisu po formalnom obrazovanju psiholozi”, istakao je Lopižić.

Branka Ćalasan, predsednica Komore psihologa Crne Gore, navela je da je Zakon o psihološkoj delatnosti usvojen tek 2024. godine i kreiran po uzoru na hrvatski, dok se Komora psihologa nalazi u procesu pravne regulacije, ali postoji zakonska praznina kada je u pitanju njeno osnivanje. Kako je objasnila, u Crnoj Gori ne postoji krovni zakon o osnivanju komora kojim bi se definisali konkretni koraci u njenom formiranju. Pored toga, u Zakonu o psihološkoj delatnosti definisano je šta može da radi psiholog, a psihoterapija je izbrisana iz opisa njegovog posla.

Predstavnica Komore psihologa Makedonije Slađana Angeloska istakla je da je Zakon o psihološkoj delatnosti donesen 2005. godine i on definiše delatnost i kompetencije psihologa, a jedna od njegovih najvećih koristi je uvođenje licenciranja – statistika govori da ima 670 licenciranih psihologa u okviru komore. Međutim, dodala je ona, najveći problem predstavlja činjenica što psihologe ne „štiti” nijedno ministarstvo, kao i činjenica da psiholozi koji rade u institucijama ne moraju da imaju licencu, a ministarstva koja raspisuju konkurs za psihologa takođe ne traže licencu. Dodatni problem predstavlja činjenica da nije jasna granica između psihologa, psihoterapeuta i kouča – u Makedoniji ne postoji zakon o psihoterapiji i zasada se ne razmišlja o njegovom donošenju. 

Komplikovano državno ustrojstvo Bosne i Hercegovine „prelilo” se i na donošenje Zakona o psihološkoj delatnosti, a kako je objasnio Remzija Šetić, predsednik Saveza društava psihologa Bosne i Hercegovine, zakon koji je dobrim delom kreiran po uzoru na hrvatski predat je Parlamentu Federacije BiH 2008. godine, potom je pokrenuta procedura za njegovo donošenje, ali je on „pao” u Domu naroda i „tu se zapravo videlo koliko je on značajan”.

„Pet godina smo ubeđivali Vladu Federacije BiH da pokrene proces njegovog donošenja, a svi tragični događaji koji su se dešavali u našoj zemlji bili su nam argument zašto nam je potreban taj zakon. Problem je predstavljala i činjenica da se u BiH tek od 1979. godine psihologija izučava kao samostalna disciplina na fakultetima – do tada su bile spojene studije psihologije i pedagogije. Zakon je obiman, ima čak 128 članova, a u tekstu predloga zakona koji je sada u proceduri jasno je definisano kako se osniva komora. Kolege u Republici Srpskoj takođe su napravile prednacrt zakona koji će biti oslonjen na ono što smo mi uradili. Iako nismo članica Evropske federacije psiholoških asocijacija, mi zastupamo stav da nas psihoterapija ne zanima, ali insistiramo na tome da se definiše šta psiholog radi u praksi i šta drugi ne smeju da rade – primera radi, niko drugi ne sme da koristi psihološke merne instrumente osim psihologa. Zanimljivo je da su nam lekari bili najveća podrška u parlamentu i branili stav da se ne sme doneti zakon o psihoterapiji dok se ne donese Zakon o psihološkoj delatnosti”, naveo je Šetić.