Odlazak Slavenke Drakulić

Iznenada je u 77. godini preminula Slavenka Drakulić (1949–2026), jedna od najpoznatijih jugoslovenskih i hrvatskih novinarki i književnica, koja je živela na relaciji Švedska–Zagreb i koja je u svojim tekstovima i knjigama istraživala teme feminizma, ljudskih prava, odnosa prema bolesti i ljudskom telu, ratnih zločina i nasilja na prostoru Balkana tokom devedesetih godina 20. veka, kao i tranzicionih paradoksa. Njena nova knjiga, koju je nedavno objavila zagrebačka „Fraktura”, nosi ironičan naziv „Zašto nisam naučila da kuvam”. Pisala je i o ženama koje su se odrekle svog talenta zbog porodice i muškaraca, kao što su Mileva Ajnštajn, Frida Kalo i Dora Mar, što ih na neki način čini tragičnim ličnostima. Pišući o tako izuzetnim ženama, čiji primeri jasno pokazuju neravnopravnost polova, dala je po sopstvenim rečima, glas svakoj ženi, koja živeći sa jednako nadarenim muškarcem najčešće gubi sebe u tom odnosu. O tome je govorila gostujući pre tri godine kod svog beogradskog izdavača „Lagune”, kada je predstavljen njen roman „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge”.

Slavenka Drakulić rođena je u Rijeci 1949. godine, završila je studije komparativne književnosti i sociologije na zagrebačkom univerzitetu, a od 1992. godine bila je stalna novinarka „Starta” i nedeljnika „Danas” u Zagrebu, pišući uglavnom o feminističkim temama. Bila je i dugogodišnja saradnica zagrebačkog „Jutarnjeg lista”.

Njena prva publicistička knjiga „Smrtni gresi feminizma” otvorila je njenu intelektualnu razmenu ideja sa Igorom Mandićem, a njen roman „Hologrami straha” iz 1987. godine i dokumentarni film o dijabetesu i transplantaciji bubrega, stanju u kojem je i sama živela još od osamdesetih godina 20. veka, učinili su transparentnom tabu temu bolesti.

Slavenka Drakulić emigrirala je iz Hrvatske početkom devedesetih godina iz političkih razloga, nakon što su je neke od važnijih hrvatskih novina proglasile nedovoljno patriotski nastrojenom. Hrvatski sociolog i pisac Slaven Letica je u jednom članku iz 1992. godine, u „Globusu”, optužio pet hrvatskih književnica, uključujući i nju, da su „veštice” i da „siluju” Hrvatsku. Po mišljenju Letice, ove autorke nisu se distancirale od akta silovanja, navodne planirane vojne taktike bosanskih Srba protiv ne-Srba, već da su ga uglavnom tretirale na feministički način, tj. kao zločin „neidentifikovanih muškaraca” protiv žena. Ubrzo nakon objave članka, Slavenka Drakulić počela je da prima telefonske pretnje, a njena imovina je vandalizovana. S obzirom na to da nije dobila gotovo nikakvu podršku i pomoć od prijatelja i kolega, Slavenka Drakulić napustila je Hrvatsku.

Pisala je za više novina i magazina, na više jezika, uključujući glasila: „Njujork tajms”, „Frankfurter algemajne cajtung”, „La Republika”, „Gardijan”, „El mundo”, „Dagens niheter”, „Politiken”… Njeni najpoznatiji radovi svakako su oni koji se bave ratovima na Balkanu. U romanu „Kao da me nema” pisala je o zločinima i nasilju nad ženama tokom agresije na BiH, dok u delu „Oni ne bi ni mrava zgazili” analizirala svoja iskustva tokom posmatranja procesa i zatvorenika u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Njene poznate publicističke knjige su i: „Kako smo preživeli”, „Café Europa”, „The Balkan Express”, „Basne o komunizmu” i „Ponovo u kafani Evropa”.