Mozaik smisla i razaranja

Donećemo onu lepu ploču iz Nerodimlja, neka bude kod vas u crkvi, poručili smo pre nekoliko meseci svešteniku Trajku iz Uroševca.

„Dobro, dobro... Mogu i ja da je uzmem, ali je teška”, govori jedini Srbin u Uroševcu i jedini sveštenik ovog kraja. U njemu je sve sažeto, a najviše trpljenje i rad. On nema previše pitanja, u rasporedima za hodočasnička putovanja po Kosovu i Metohiji pored svetinja uroševačkog kraja u zagradi piše „Otac Trajko”. Završio je liturgiju u prohladnom hramu pred vernicima čiji se autobus gotovo zapleo u preraslu vrbu na ulazu u zajedničko dvorište crkve i džamije. Kada nestane jedan grad, njegov jezik, kultura, poslovi i posebnosti, ostane poneki spomenik prepun ožiljaka. Pojavi se neki svedok da živi u nestalom svetu, da se izlaže drugima i da ga drugi počnu doživljavati kao živi spomenik. Otac Trajko govori dugo o ljubavi i spasenju, a na visokom prozoru njegovog hrama stoji rupa od metka. Na jednom od stubova između grubo savijene armature visi sirotinjska ploča sa krstom između dve fotografije ispod kojih piše „1915. skopski mitropolit Vićentije protođakon Cvetko”. Nestali su bez traga u bugarskoj okupaciji, posle oslobođenja 1918. godine tražili su ih i Srbi i stranci. Većina podataka i svedočenja ukazuje da su poliveni benzinom i spaljeni. Ova današnja, jadna ploča u hramu u Uroševcu je neka vrsta ulaznice u život ovih ljudi koji su svojom žrtvom, u zlom vremenu, postali sveti.

„Oče Trajko, mi ćemo za vama kolima”, kaže Saša Čubrović. U automobil ulaze i dve devojčice. U Gornjem Nerodimlju je tiho, lepe kuće izgledaju prazno, zaustavljamo se između stare oronule škole i zatrte Crkve Svetih Arhanđela. Njeni delovi su pokriveni smećem, veliko groblje je razoreno, od bora cara Dušana ostao je veliki crni ugarak, zvonik je zarastao u bršljan. Oko njega raste sitno ljubičasto cveće. Niz padinu su jedni preko drugih popadali, porušeni spomenici Šabića, Piperkovića, Dajića... Kroz polomljenu fotografiju, iz pukotine razbijenog spomenika raste drvo. Gotovo iz lica čoveka neobičnog imena Sarafin lista orah.

Otac Trajko meri svaki korak svojih devojčica na nerodimskom groblju. Decenijama je ovaj kompleks bio potpuno zarastao. U njega se moglo ući, bez mogućnosti da vas neko vidi iz okolnih kuća ili puteva. U jednoj od svojih mnogih akcija, sveštenik je očistio groblje, činilo se da se na njemu nema šta srušiti. Profesorka Mitra Reljić popisuje ostatke uništenog u knjizi „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji uništena spomenička i jezička baština”, i u jednom trenutku o radu i kretanju na grobu kaže: „Iznad crkve, pri vrhu i u gustoj šumi, naiđosmo na deset, što izvaljenih, što tanko klesanih krstova, od kojih tri s natpisom. Potom naniže, pa redom kroz grobolom”. Gazimo između smeća i dečjih pelena i nailazimo na belu ploču, polomljenu i pretvorenu u gomilu. „Trebalo je da je odnesemo, oče!” Ispod nje je već 110 godina ležao predsednik opštine nerodimske, ubijen 1916. godine. Ime sa lepe i ukrašene ploče je obrisalo vreme ili se nalazilo na nadgrobnom krstu, koji je uništen 1999. godine, verovatno od eksplozije koja je raznela crkvu uz koju je bio sahranjen. Dugo smo tražili njegovo ime i našli da je reč o Vitku Lukiću, koji je za svog života stigao da radi u Americi, u luci Baltimor, da srpskoj školi u svom selu, prema pisanju „Carigradskog glasnika”, priloži „pola šinika pšenice”. U slobodi je izabran za prvog predsednika opštine, a četiri godine kasnije su ga, prema pisanju Nerodimca Danila Lukića, ubili iz zasede na istom ovom putu, između Nerodimlja i Uroševca.

Slažemo razbijeni predsednikov grob kao mozaik. Beli se mermer od udaraca ispod sive patine, koju je nanelo vreme. U okolnim albanskim kućama su videli da smo na groblju. Dolinom odjekuje glasna muzika neke pesme posvećene oslobodiocima. Vreme je da krenemo. „Da odnesemo ovo kamenje do crkve i da ga sastavimo tamo”, predlaže Saša Čubrović. „Ne, ne, doći ćemo drugi put”. Naše vreme na ovom mestu je isteklo, mora se čekati drugi trenutak da se sastavi ono što je razbijeno i da se u Crkvi Svetog cara Uroša sastave delići mozaika iz ovog groboloma.

Tako se film Rastka Šejića „79 kamena” otisnuo sa ovog groblja u svet i razumeli su slike uništavanja na brojnim festivalima – sve do Nepala i Katmandua. Bivši život se, u ovom delu Kosova, najviše zadržao na grobljima. U Donjem Nerodimlju, nekoliko kilometara dalje, sve je toliko zaraslo da i oni koji su tu živeli teško mogu pronaći hram i vekovima staro groblje. U njih se ulazi ili, bolje reći, upada kao u bunar. Strmoglavo, kroz gomile smeća iz kojih proviruju krstovi stari vekovima i fotografije upokojenih koji su ovde sahranjivani sve do juna 1999. godine.

Zbog velikog broja crkava u ovom kraju mnogi govore različito o tome kome je crkva posvećena. Jedni govore Svetom Nikoli, drugi Svetom Stefanu Prvovenčanom, a hram je posvećen Svetom Arhiđakonu Stefanu. U njene ostatke smo gotovo udarili, jer je minirana, a zidovi su odleteli sa strane. Krov i kupola, koje je lokalno srpsko stanovništvo podiglo i obnovilo osamdesetih godina prošlog veka, pali su na zemlju. Taj polusvod je sačuvan i izgleda kao da kleči među razrušenim grobovima, smećem i rastinjem. Otac Trajko naviruje unutra i peva: „Hristos vaskrse iz mrtvih!”. Još pre 15 godina (2011) jedan izveštaj OEBS-a kaže: „Na groblju ima dosta smeća, a spoljašnji deo crkve su teško oštetili huligani.”

Ako su ovo mrvice života, istorijsko vreme ima sasvim drugačiju sliku. „Tu su dvorovi Nemanjića i kralja Milutina, tu je bio sistem veštačkih jezera od Štimlja do Nerodimlja. Za ovo mesto se vezuje predanje o ubistvu cara Uroša, o kome piše veliki patrijarh Pajsije Janjevac”, kaže istoričar Aleksandar Gudžić.

Izvlačimo se iz rupe prepune loma, smeća i emocija, dodajemo jedni drugima ruke, fotografišemo i snimamo, kao da nam od toga sve zavisi. U automobilu nas čekaju devojčice Sara i Sofija, kćerke oca Trajka. Raduju se našem povratku i osmehuju svom ocu. Tako se završava priča o Nerodimlju, u kojoj, iznad razbijenog životnog mozaika, istorije – opšte i lične – iznad strahova i mržnje, živi osmeh dece kao vera u pobedu života i smisla.