Triler kao „liga šampiona"

Pošto je nedavno otvorio 59. Berlinski festival, visokobudžetski američko-nemački triler „Međunarodna zavera” Toma Tikvera, sa velikim zvezdama kao što su Klajv Oven i Naomi Vots, našao se i na večerašnjem repertoaru 37. Festa.

Filmsku priču o dvostrukoj igri bankara i prljavim finansijskim igrama, koje su i dovele do najnovije svetske ekonomske krize, napisao je slavni Erik Singer, a režija je poverena nekadašnjem nemačkom „rediteljskom vunderkindu”, koji je svoju biografiju već učvrstio filmovima „Smrtonosna Marija”, „Zimski spavači”, „Trči Lola, trči”, „Princeza i ratnik”, „Raj”, „Parfem – hronologija jednog zločina”, i važi za jednog od najtalentovanijih i najvoljenijih autora savremenog nemačkog filma.

Istorija beogradskog Festa beleži i činjenicu da je Tom Tikver (1965) na njemu boravio još 1994. godine, kao nepoznati nemački reditelj, sa svojim debitantskim dugometražnim igranim filmom „Smrtonosna Marija”, da se lepo provodio u Beogradu i ugodno ćaskao sa beogradskim kolegama za levim šankom u „Sava centru” i da je tadašnji razgovor sa njim bio objavljen na stranicama „Politike”. Intervju sa Tikverom, koji je sada pred vama, vođen je tokom Berlinskog festivala; na 37. Festu reditelj neće biti gost jer nije ni bio obavešten da će film „Međunarodna zavera” biti prikazan na njemu...

Radnja filma vezana je za bezočan bankarski konzorcijum koji manipuliše svetskim finansijama ali i sudbinom milijardi ljudi. U 2007. godini kada ste ga snimali niste mogli znati da će efekti ovakvih manipulacija lančano izazvati svetsku ekonomsku krizu. Vi ste prorok?

Ne, ne nikako! Teme iz ovog filma uvek su bile, da tako kažem, tekuće, ali su sada dospele na naslovne strane svih novina i televizijskih vesti, zato što su efekti „poslovanja” nekolicine najmoćnijih finansijskih igrača postali toliko katastrofični da smo svi počeli da razmišljamo u kakvom svetu mi živimo, i kako on funkcioniše. Sada i oni koje ovakve teme nikada nisu interesovale glasno o tome pričaju, glasno izražavaju svoj strah i zazor od posledica, od porodične, lične, egzistencijalne propasti.

Mnogima su svetska ekonomska kriza i propast jednog sistema načinili horor od života, a Vi ste se opredelili da o tome govorite kroz triler?

Zato što smatram da je triler „liga šampiona” filmskog stvaralaštva. Publika je videla toliko trilera u svom životu da je postala najbolji ekspert za ovaj žanr.

Elementi trilera postojali su i u svim prethodnim Vašim filmovima – od „Smrtonosne Marije”, „Zimskih spavača”, „Trči Lola, trči”, „Princeze i ratnika”, „Parfema – hronologije jednog zločina”, ali nijedan nije bio punokrvni triler kao što je „Međunarodna prevara”. Vreme zrelosti ili vreme za punu stvaralačku slobodu?

Kada se snima film kao što je ovaj, veoma je važno da se načini nešto što ljudi neće lako zaboraviti, što će pamtiti veoma dugo. Trajalo je dugo vremena dok sam našao pravi projekat, a kada sam ga našao bilo mi je potrebno šest godina da ga razvijem dok nije postao plastičan, izoštren i jasan, jer je to neophodno učiniti pre snimanja filma. U pitanju je dakle i zrelost i sloboda.

Dovoljno slobode uz scenaristu Erika Singera? Tesno ste sarađivali sa njim?

Saradnja sa Singerom bila je sjajna. On je jedan od veoma malog broja autora koji piše po izuzetno visokim standardima, a da pri tome još uvek zna i ume da prepozna trenutak kada film treba da se oslobodi dijaloga i počne da se razvija sam za sebe, na vizuelnom planu.

Za Singera važi da je veoma pedantan i detaljan u pisanju, ali, šta mislite koliko je priču ovog filma približio realnosti?

Kao pisac, Singer je opsesivni istraživač. Detalji u filmu – veza između bankarstva i organizovanog kriminala, trgovina oružjem, podržavanje i finansiranje i dobrih i loših „momaka”, bazirani su na stvarima koje je on otkrio godinama istražujući. Naravno, ima puno i fikcije ali je ona zasnovana na događajima iz stvarnog života.

„Parfem” i „Međunarodna prevara” su filmovi veoma velikog budžeta. Jeste li tome težili, hoćete li nastaviti u ovom pravcu?

Sve zavisi od toga hoće li me ponuđeni scenario zaintrigirati, mentalno angažovati. Ukoliko mi se dopadne neki scenario za intiman film, koji treba da se snima samo u jednoj sobi, ja ću posao prihvatiti. Kada je scenario napisan, uobičajeno je da na papiru stoji i koliko će on koštati kako bi se prikladno snimio, ali mene ta tema – budžet filma, zaista mnogo ne interesuje. Ja nisam producent.

Ovo je Vaš prvi film iza kojeg stoji veliki studio. Da li su šefovi iz Los Anđelesa bili zahtevni, jesu li Vas uslovljavali, ograničavali?

Ne, nisu, ali zato što su još mnogo pre početka snimanja sve dileme bile raščišćene. Jasno je da je studio želeo određeni stil filma i filmski jezik kojim ja „govorim” i koji predstavljam, baš kao što je bilo jasno da, angažujući mene, angažuju i moj tim sa kojim sam radio sve moje filmove. U samom startu bilo je jasno da će uz mene biti direktor fotografije Frank Gribe, scenograf Ili Haniš, moj montažer Matilde Bonefoj. Dakle, cela moja „familija” koja je odgovorna za određenu estetiku mojih filmova. Bez njih ništa ne radim sam, a studijski šefovi nisu glupi da to ne razumeju i ne prihvataju. Oni vrlo dobro znaju sve prednosti toga da na filmu imaju dobro uhodan i uigran tim.