Institucije moraju biti jače od podela

Šestog aprila 2026. godine počeo je sa radom novi saziv Visokog saveta tužilaštva (VST). Kako do danas predsednik ovog visokog državnog organa nije izabran, njime predsedava potpredsednik dr Miroslav Đorđević, ustavni pravnik, izborni član Saveta iz reda istaknutih pravnika. Od početka godine VST je često u žiži interesovanja javnosti, počevši od ponavljanja izbora za tužilačke članove ovog tela, pa sve do nedavnog mišljenja Venecijanske komisije.

Kako komentarišete trenutnu situaciju u Savetu?

Iza nas je zaista turbulentan period, iz kojeg smo, nadam se, izašli s dobrim rezultatom. Ovde pre svega mislim na situaciju s Venecijanskom komisijom i njenim mišljenjem na set izmena pravosudnih zakona. U jednoj od svojih preporuka ona je pozvala Savet da sve tužioce kojima je donošenjem tzv. Mrdićevih zakona prestalo upućivanje u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) ponovo uputi u ovo tužilaštvo. Posle nekoliko sednica i mnoštva konsultacija, konačan rezultat je da smo uputili ne samo tih 11 tužilaca, već i dodatna četiri. Pored toga, raspisan je i konkurs za izbor na stalnu funkciju u ovom tužilaštvu, što sve sumarno znači da je TOK sada znatno snažniji nego što je to bio pre svih ovih izmena. Podsećam da je VST kolegijalni organ sa 11 ravnopravnih članova (devet izbornih i dva po položaju), među kojima sam ja trenutno samo „prvi među jednakima”. Postići saglasnost o bilo čemu zahteva posvećenost, strpljenje i dijalog, jer zakon za donošenje bilo kakve odluke Saveta traži postizanje visoke kvalifikovane većine 8/11 članova, koji se međusobno veoma razlikuju, kako po razmišljanjima i idejama, tako i po temperamentu i pristupu rešavanju problema.

Ovome nimalo nije pomogla situacija s ponavljanjem izbora za članove Saveta?

Podele u našoj javnotužilačkoj organizaciji preslikale su se prirodno i na sam Savet, pri čemu je postojala opasnost da dođe do „začaranog kruga” ponavljanja izbora i sledstveno – ustavne krize, koja bi ozbiljno ugrozila funkcionisanje javnog tužilaštva u Srbiji, s potencijalom da znatnu štetu napravi i šire. Kao članu Saveta i pre svega konstitucionalisti – ustavnom pravniku, takav ishod sam video kao potpuno neprihvatljiv i zato je dobro što je Ustavni sud na kraju „presekao Gordijev čvor”, otkočio sistem i vratio stvari u redovne institucionalne tokove. Takva odluka našeg najvišeg suda jeste izazvala nezadovoljstvo dela pre svega javnotužilačke javnosti, ali sam srećan da je uprkos tome bilo dovoljno svesti i, slobodno ću reći, državotvorne mudrosti da se odluka Ustavnog suda ne dovodi u pitanje, već sprovede, a eventualna neslaganja iskažu tamo gde je tome mesto – na akademskim i stručnim forumima.

Savetom predsedavate kao potpredsednik. Da li u skorije vreme očekujete da će biti postignuta većina i doći do izbora predsednika VST?

Trenutno ne bih mogao da kažem da smo blizu postizanja većine za izbor predsednika, ali mi se, s druge strane, jasno čini da smo „manje daleko” nego što smo to bili pre mesec ili dva. Ovo je prirodna posledica činjenice da Savet aktivno radi i vrši čitav niz svojih zakonskih nadležnosti, računajući tu postizanje kompromisa i uspešno donošenje i pojedinih „osetljivih” odluka. Marljiv rad i posvećenost jednog kolektiva dovode do međusobnog upoznavanja ljudi, te stvaranja povoljnijeg tla za postizanje dogovora, kakav je i izbor predsednika Saveta. Imamo dobre i požrtvovane ljude, kako članove, tako i zaposlene u Administrativnoj kancelariji Saveta, koja nam pruža stručnu i logističku pomoć. Iako smo mi Srbi skloni da sebe neretko i previše kritikujemo, istina je da iza nerazumevanja tuđeg stava prema nekom pitanju neretko stoji samo različit pristup rešavanju problema. Ukoliko se međusobno poštujemo, a naše razlike prihvatimo i doživimo kao bogatstvo, snagu i emanaciju suštinske demokratičnosti društva, razumevanje i postizanje dogovora nije daleko. Unisono horsko pevanje postoji samo u totalitarnim društvima, a naše je, ako zaista želimo demokratiju u bilo kakvom smislu, da prihvatamo postojanje i drugačijih želja i pogleda, uz iskreno uvažavanje sagovornika. Ustav Srbije i javnotužilački zakoni s razlogom su predvideli VST kao kolegijalni organ, a većinu za donošenje odluka – jako visoku. To je garant promišljenosti i legitimiteta odluka, kakva će biti i ona o izboru predsednika Saveta, kada za njeno donošenje kompromis konačno sazri.

Pomenuli ste Ustav Republike Srbije i javnotužilačke zakone. Kako ocenjujete izmene seta pravosudnih zakona, tzv. Mrdićeve zakone, a kako izmene koje se trenutno nalaze u skupštinskoj proceduri, s obzirom na to da ste bili član Radne grupe za izradu Ustavnih amandmana?

Ustavni amandmani iz 2022. godine, ubeđen sam, ostaće upamćeni u našoj ustavnopravnoj istoriji kao značajan iskorak. Sinergija stručne javnosti, državne vlasti, kao i znatnog dela nevladinog sektora doveli su do kreiranja dobro odmerenih rešenja s ozbiljnim legitimitetom u svakom smislu. Amandmani tek sada počinju da pokazuju prve rezultate, dok oni najozbiljniji tek neumitno slede. U jednom transparentom i inkluzivnom procesu, uz stručno vođenje redovnog profesora Ustavnog prava (sada predsednika Ustavnog suda) dr Vladana Petrova i uz kontinuirane konsultacije s najvećim međunarodnim ustavnopravnim autoritetom – Venecijanskom komisijom, uspeli smo da pronađemo pravu meru za potrebe naše zemlje i društva, uz istovremeno činjenje značajnog koraka na našem evropskom putu. Čast mi je što sam imao priliku da budem deo takvog poduhvata.

Javnotužilački zakoni koji su 2023. godine usledili, pratili su logiku Amandmana?

Kao član Radne grupe i za ove zakone, mogu slobodno da vam kažem da su mnoga rešenja smišljena još tokom pisanja Amandmana, a svoje konačno otelotvorenje dobila u zakonima. Proces je bio isti – otvoren, uz uključivanje relevantnih faktora. Tzv. Mrdićevi zakoni su pak predstavljali odstupanje od ove dobre prakse i to je dovelo do odijuma javnosti. Ovde treba naglasiti da su upravo Ustavni amandmani i pravosudni zakoni iz 2023. dobrim delom zaslužni što je lestvica očekivanja u vidu otvorenosti i inkluzivnosti zakonodavnog procesa podignuta, tako da je sada za stručnu, ali i širu javnost neprihvatljivo da javne rasprave nema kad je reč o ovako važnim, sistemskim zakonima. No, nedostaci u proceduri nisu jedino što u „Mrdićevim” zakonima nije valjalo. Po mom mišljenju, ukidanje Komisije za odlučivanje o prigovorima pri VST bilo je loš potez, jer se ova komisija u praksi pokazala kao delotvorna, zatim dozvoljavanje upućivanja „na gore” takođe nije najbolje rešenje jer omogućava napredovanje bez konkursa i kompeticije, itd. S druge strane, intencija ovih zakona da se snaži VST i posebno da se pravo upućivanja sa Vrhovnog tužioca prebaci na VST kao kolegijalni organ jeste za pohvalu, o čemu se jasno izrazila i Venecijanska komisija. Kada se sve sabere i oduzme, ove izmene možda nisu bile dovoljno promišljene i nisu imale stručni legitimitet koji je krasio zakone iz 2023.

Sada je ova tema ponovo pred poslanicima?

Što se izmena koje su sada u našem parlamentu tiče, situacija stoji sasvim drugačije i čini se da smo se ponovo vratili na ispravne puteve reforme srpskog pravosuđa, započete još 2021. godine, pre Amandmana. Ako su, grubo rečeno, Mrdićevi zakoni predstavljali izvesno lutanje, onda nas najnovije izmene vraćaju gde smo bili, pa još i pomeraju malo unapred, jer će, ukoliko bude usvojen, novi zakonski okvir javnog tužilaštva u Srbiji posle svih ovih turbulencija na kraju zaista biti bolji nego što je bio. Ovome svedoči i za praksu Venecijanske komisije neobično pohvalno mišljenje, ali na takav zaključak me navodi i moje iskustvo u radu VST, jer mi se čini da ćemo uz novi zakonski okvir bolje moći da odgovorimo na niz izazova.

U javnosti je bilo reči da ste i Vi uzeli učešće u komunikaciji s Venecijanskom komisijom, kao i u pripremi novih zakonskih rešenja. Da li je to tačno?

Jeste, zapravo višestruko jeste. Pre svega, ovog puta je Ministarstvo pravde oformilo Radnu grupu za izradu nacrta izmena, čiji sam ja ponovo bio član. Iako je atmosfera bila neretko puna tenzije usled osetnih razlika u percepciji najboljih rešenja, a sam rad nešto manje produktivan u odnosu na 2023. godinu, vraćanje na praksu uključivanja relevantnih stručnih činilaca u izmenu ovakvih zakona je za svaku pohvalu. Odluka naše države da ponovo uključi Venecijansku komisiju takođe je odličan korak. Kao neko ko je u ime Republike Srbije više puta imao čast da učestvuje u razgovorima s predstavnicima ove komisije, mogu slobodno da kažem da je percepcija jednog dela javnosti o tome kako je reč o „nametnutom, inostranom elementu” potpuno netačna.

Na tim razgovorima ste u prilici da sedite sa zaista eminentnim stručnjacima?

Da, upravo tako. Ukoliko se postavite kako treba, možete dobiti konkretne savete kako da unapredite naš ustavni i zakonski sistem, na opštu korist. Republika Srbija, kao punopravna članica Komisije, u Veneciju je poslala svoje najviše političke predstavnike, a prilikom rada na tekstu izmena konsultovano je i nekoliko domaćih timova stručnjaka koji su se trudili da preporuke Komisije implementiraju na najbolji mogući način. Pored rada kroz Radnu grupu Ministarstva pravde, čast mi je bila da kroz rad s predsednikom Ustavnog suda prof. dr Vladanom Petrovom, čuvenom sudijom Katarinom Manojlović Andrić i pomoćnikom ministra Vladimirom Vinšom i ja pokušam da bar malo doprinesem da naša država dobije što povoljnije mišljenje Venecijanske komisije, naše javno tužilaštvo – što bolja zakonska rešenja, a svi mi kao društvo – otklanjanje još jedne prepreke na našem evropskom putu, što je strateški cilj naše republike i obaveza iz Člana 1 našeg Ustava.

Sutra je Vidovdan, praznik koji za Srbe i Srbiju ima višestruku simboliku, istorijsku, versku, pa i ustavnopravnu. Danas i sutra održavaju se politički skupovi s različitim porukama. Kako komentarišete naš ustavnopravni i politički trenutak u svetlu svih ovih događanja, ali i istorijskih lekcija?

Kad je reč o Vidovdanu, posle Kosovskog boja prvo što mi na pamet pada jeste Vidovdanski ustav i pokušaj stvaranja jednog novog identiteta – jugoslovenstva, isprva doduše, ne pod tim imenom, već kroz krilaticu „troimenog, troplemenog” naroda – Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle vremenske distance od 105 godina, jasno je da je ceo koncept, ma koliko god možda vođen plemenitom namerom, u svojoj srži bio nerealan, te stoga osuđen na propast. Vidovdanski ustav sam u jednom svom radu okarakterisao kao „put do pakla, popločan dobrim namerama”, a glavna lekcija koju nas njegova sudbina uči jeste da ustavotvorac mora uvažavati realnost na terenu, kako bi njegov rezultat bio dugovečan i dobar za građane.

Šta pod time podrazumevate?

Važeći srpski Ustav je iz mnogo razloga spreman za ozbiljnu, kompletnu reviziju, te se nadam da će, kada za to vreme dođe, ova, kao i mnoge druge lekcije kojima nas naša bogata ustavnopravna istorija uči, biti uzete u obzir. Srbija je danas zemlja i dalje nedovoljno sazrele demokratske, političke i pravne kulture, u kojoj građani stalno priželjkuju nekakav čarobni štapić za rešavanje svih problema. Jedini ispravan put jeste postupna, dobro usmerena i konstantna evolucija naše države i društva, što traži posvećenost, ali i strpljenje. No, za razliku od bajki i čarobnih štapića, ovako ostvareni rezultati su opipljivi i postojani, iako na njih često „oguglamo”, jer se čovek na bolje uvek lako navikne. Pa i ako se ponekad desi, kao u slučaju izmena pravosudnih zakona, da i pomalo zalutamo, bitno je da konačan rezultat ipak bude napredak – konstantan i uporan. Rezultati će onda svakako doći. Političke skupove koje ste pomenuli danas, recimo, uzimamo zdravo za gotovo, često se žaleći zbog nesloge koja kod nas postoji. Setite se da smo ne tako davno živeli u jednopartijskom sistemu, u kojem se za drugačije mišljenje gubio posao, a ponekad išlo i na robiju. Zato smatram da neslogu u našoj percepciji pre treba sagledati kao pluralizam mišljenja i važno je nikada ne gubiti iz vida da je politički neistomišljenik naš sugrađanin i/ili sunarodnik, komšija, prijatelj, kolega... Dobro je što danas svi mogu da iskažu svoje mišljenje, a biće još bolje ako sve protekne u najboljem redu uz uvažavanje svih naših razlika, pa i onih političkih.