Evropa gradi novi „Berlinski zid"

„Zapadne zemlje više ne kriju pripreme za rat protiv Rusije”, izjavio je prošle nedelje ruski predsednik Vladimir Putin. On je konstatovao da „lideri NATO i EU koriste lažne tvrdnje o opasnosti koja im preti sa naše strane ne bi li opravdali sopstvene planove za ubrzanu mobilizaciju. Sredstva namenjena jačanju ukrajinske vojske sve više se preusmeravaju na formiranje sopstvenih armija”.

Kako prenose mediji, države članice EU idu i korak dalje, (ili korak unazad) pošto su odlučne u nameri da prema Ruskoj Federaciji izgrade novi – „Berlinski zid”. Ali ne onakav kakav je nekada davno u posthitlerovskoj Nemačkoj delio dva ideološka sveta – istočni i zapadni.

Ovaj novi bio bi nešto potpuno drugačije i delio bi ceo naš kontinent, bukvalno, na dve polovine, a čija bi međuzavisnost bila svedena na najnižu moguću meru. Jedan od načina da se pomenuta ideja ostvari u praksi bio je rat u Ukrajini, iniciran sa strane zapada političkim prevratom u Kijevu 2014.

Objektivno, tih godina Evropa, oličena u EU, bila je na vrhuncu političke i ekonomske moći. Predvođena jakim liderima, pre svega u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, i ubeđena da je od strane NATO-a obezbeđena za dugi niz godina, opustila se, ulenjila, počela da gleda kako što više da se bogati tuđim radom. Čvrsto oslonjenoj na vojnu moć SAD, kao da su joj sva vrata bila otvorena, a sve blagodeti nadohvat ruke.

Računica se pokazala potpuno pogrešnom. Masovni priliv izbeglica, najrazličitijih vera i ponašanja, buđenje Kine i drugih azijskih zemalja, Afrike, zastoji u ekonomiji SAD, otvaranje novih trgovačkih koridora... sve to je navelo „mudre glave u Briselu” da pomisle kako bi rat protiv Rusije mogao da bude ulaznica za budućnost. Bojno polje je brzo pronađeno, tačnije – izmišljeno. Bila je to, kako rekosmo, bivša sovjetska republika Ukrajina.

Odlučan zaokret usledio je (zvanično) odmah po početku ruske Specijalne vojne operacije 2022. Evropska komisija na čijem čelu je tada bila Ursula fon der Lajen pokrenula je plan „REPowerEU”, čiji je cilj bio ukidanje svake zavisnosti od Rusije. Prvo u sferi nabavke fosilnih goriva, pa nadalje.

Pitanje koje se prirodno nameće je: kako je danas, sa uveliko uspostavljenim kanalima komunikacija, razmenom pameti, radne snage, tehnologije, ideja... moguće razdvojiti dva sveta? Pa makar i ratom najširih razmera. Nijedna zemlja na svetu nije danas ostrvo za sebe. Uostalom, čak i tako veštački podeljen kontinent morao bi međusobno da kontaktira, možda i preko nekog trećeg...

A Evropsku uniju tek čekaju unutrašnja previranja. Kako se čuje, Velika Britanija bi se rado vratila u staro društvo, ali pod njenim, specifičnim, uslovima. Ako znamo da niko drugi, od pre petnaestak godina naovamo, u Uniju nije ušao, a da nije morao prethodno da se povinuje svakojakim hirovima briselske administracije, slika postaje dodatno konfuzna.

Teško je verovati da će evropski lideri svoju sve primetniju zbunjenost moći još dugo da „pokrivaju” ukrajinskim ratom. Uostalom, ni građani u čije ime vode politiku svojih država više nisu spremni na avanture poput odvajanja od dela kontinenta od kojeg im zavisi i sadašnjost i budućnost.

Za Evropljane rat na istoku kontinenta praktično je već izgubljen. Predstoji im natezanje sa Amerikom Donalda Trampa o tome ko će dobiti priliku da ulaže pare u obnovu onog dela zemlje Volodimira Zelenskog, koji će, prema zahtevima Moskve, funkcionisati kao demilitarizovana zona, a bez koje Evropi, jednostavno, nema opstanka.

Ono što ideju potpunog evropskog odvajanja od Rusije čini posebno delikatnom je to što ovde nije reč o zajedničkom interesu svih članica Unije. Već sada je vidljivo da i sama najava ovakvog poteza nema jednaku težinu među „velikima” (Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Poljska...), a posebno ne među „malim” državama. Pogotovo ne među nekadašnjim pripadnicima tzv. Istočnog bloka, koje su svoje odvajanje od „socijalističke matice” doživele maltene kao – „put u raj”.

O tome kako bi sve pomenuto uticalo na ratište u Ukrajini i neminovan novi geografski i politički status ove zemlje, za sada se niko ne usuđuje da prognozira. Koliko izbeglih bi se vratilo svojim domovima, a ima ih bezmalo dvadeset miliona, kako bi ih dočekali oni koji već petu godinu opstaju pod bombama, takođe nije moguće sa sigurnošću objasniti.

Velika Britanija i Nemačka sasvim sigurno nisu spremne da žive po pravilima po kojima žive druge evropske zemlje, posebno male. Njima je gazdovanje nad takvima, jednostavno, način opstanka. Za ostale to znači vekovnu poslušnost. I tako sve do nekog novog velikog rata.