Doživotni zatvor – krajnja mera društvene samoodbrane

Apelacioni sud u Nišu nedavno je pravosnažno osudio Žarka Petrovića (66), penzionisanog starijeg vojnika, na kaznu doživotnog zatvora oglasivši ga krivim za teško ubistvo nevenčane supruge i majke troje dece Violete Nikolić (41) 24. septembra 2021. godine u centru Bora. Ovo je ujedno petnaesta doživotna robija izrečena od uvođenja 1. decembra 2019. godine.

„Kada smo se zalagali za uvođenje doživotne kazne zatvora pred očima smo imali najteže oblike krivičnih dela koji su nas motivisali da krenemo u inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika jer su to zločini koji trajno razaraju porodice i ostavljaju ožiljke na čitavo društvo”, rekao je predsednik Centra za nestalu i zlostavljanu decu Igor Jurić za naš list.

Posebno je napomenuo da kazna doživotnog zatvora nije izraz želje za osvetom, već pokazatelj kako društvo reaguje na takve zločine.

„To je na neki način mera društvene samoodbrane jer postoje pojedinci kod kojih su stepen brutalnosti i odsustvo empatije toliki da proces resocijalizacije nije moguć, a posebno kada govorimo o zlostavljačima i onda u takvim ekstremnim slučajevima primarna kazna mora biti doživotna izolacija kako bi se društvo u potpunosti zaštitilo od ponavljanja zločina”, istakao je Jurić.

Neizostavno pitanje, kada se govori o doživotnom boravku iza rešetaka jeste i pitanje ljudskih prava.

„Kada govorimo o ljudskim pravima, to jeste temelj modernog pravnog poretka, međutim, moramo zaista postaviti ključno pitanje – gde prestaju prava počinioca, a gde počinje pravo društva na bezbednost. Pravo na bezbednost, na život, na telesni integritet budućih žrtava moraju biti iznad nečijeg prava na slobodu, posebno nekoga ko je ista ta prava najbrutalnije pogazio”, rekao je naš sagovornik.

Kako je objasnio, postoje ljudi koji zločine čine godinama i to u poodmaklom dobu, kada resocijalizacija nije moguća, ali da postoje i deca koja imaju elemente devijantnog ponašanja na kojem mora da se radi jer se, samo tako, stvara bolja budućnost.

„Ono što je važno, što mi kao organizacija radimo, jeste da u ranom detinjstvu primetimo anomaliju u ponašanju i reagujemo na adekvatan način. Zato se mi i jesmo zalagali za doživotnu kaznu zatvora gde je nemoguće popraviti bilo šta, kada govorimo o nekim godinama koje su ozbiljnije, ali se zato trudimo da reagujemo na vreme kada je reč o deci sa problemima u ponašanju, to je ključno u prevenciji, kako bismo tu decu vratili na pravi put”, istakao je predsednik centra.

Da je strožim kaznama saglasna i javnost pokazuje primer kada je na slobodu, pre nekoliko godina, izašao serijski silovatelj I. M. Ljudi su, u strahu za sopstvenu bezbednost, objavljivali putem društvenih mreža gde se kreće, a posebno apelovali na roditelje ukoliko je prestupnik uočen u blizini škola. Ipak, to neće eliminisati potencijalu opasnost.

„Uznemirenost javnosti je uvek velika kada govorimo o ljudima koji izađu na slobodu, posebno kada je reč o seksualnim prestupnicima – to je potpuno opravdano i prirodno. Kada na slobodu izađu ljudi koji su počinili serijske seksualne delikte, onda je potpuno opravdana sumnja da se to može ponoviti. Prema našem mišljenju, adekvatna kontrola za zaista visokorizične povratnike mora da uključuje kombinaciju nekoliko mera: mora da bude strogo ograničena kretnja tih ljudi i mislim da bi moralo da im se pomogne da se negde zaposle i sebi obezbede egzistenciju jer na taj način će moći društvo da ih kontroliše lakše nego sada, da se obavezno nastavi psihijatrijsko-psihološki tretman i nakon izlaska iz zatvora uz redovne i nenajavljene kontrole i testiranja jer to može biti ozbiljan pokazatelj i stručnjak može da primeti ukoliko postoji veći rizik i naravno ono što je za nas važno jeste pitanje javnog registra pedofila, zaista mislimo da bi to bilo mnogo bitno i da bi značilo po pitanju prevencije”, smatra naš sagovornik.

Do objavljivanja teksta „Politika” nije dobila odgovore od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija koje se odnose na proceduru nakon odležane kazne, postojećim kontrolama i njihovoj primeni.

Igor Jurić, govoreći ispred Centra za nestalu i zlostavljanu decu, vođen konkretnim istraživanjima istakao je da najveći problem koji osuđenike ponovo vraća kriminalu jeste kolaps sistema postpenalnog prihvatanja i resocijalizacije.

„Ono što mi imamo od informacija, a radimo često sa ljudima koji su zaposleni u zatvoru i koji idu u posetu osuđenicima, jeste da ta resocijalizacija gotovo ne postoji i da je to nešto što ne daje nadu da će se nešto promeniti u samom zatvoru. Kada osoba izdrži zatvorsku kaznu, ona izlazi u takozvani vakuum – nema rešenje. Najveći generatori povratka kriminalu jesu sistemska nezaposlenost, jako im je teško da nađu posao i bez sredstava za život najčešće se ponovo vraćaju kriminalu, ali i gubitak socijalne mreže – vrlo često se dešava da se nakon povratka pokidaju porodične i prijateljske veze, što ih ostavlja na marginama društva bez ikakve podrške i oslonca i vrlo često neadekvatan tretman, jer ako zatvor služi samo za puko odrađivanje vremena, a ne za sticanje nekih primenjivih zanata, obrazovanja, psihološke stabilizacije, onda mi iz zatvora umesto resocijalizovanog čoveka dobijamo ponovo kriminalca. Bez resocijalizacije zatvor postaje jedan krug iz kojeg čovek konstantno izlazi i u koji se konstantno vraća”, zaključio je Jurić.