Kad Šeki pogodi Svilenog u glavu

Ima jedan kutak u Beogradu koji je mnogim generacijama ostao u nezaboravnom sećanju. Uvek dobro posećen dom kulture, koji su iz milošte svi zvali „Božidarac”. U njemu je, zbog igranki, nastupao popularni sastav „Dinamo”, a u poratnim godinama tu su dolazile najlepše Beograđanke.

– Kad vikendom padne veče, mladi su se kretali samo u jednom pravcu, ka „Božidarcu”. Glavni na ulazu bili su Mihajlo Matić Matke, poznati matičar opštine Vračar, i Sava i Mile Štetin – seća se tog perioda beogradski advokat u penziji Radoslav Lale Vujadinović.

Za klavirom je sedeo Saša Subota, koga je u pauzama zamenjivao Saša Radojčić. I kad već pominjemo imena muzičara, da ne zaboravimo da su gitare svirali Vojkan Đonović i Siniša Bajin, trubu Predrag Krstić Kokan i Predrag Ivanović Šimpa, saksofon Edika Sađil i Nikola Bingulac, trombon Dušan Kavaja, a za bubnjevima su bili Mika Ćora i Lale Kovačev.

Većina članova ovog orkestra ubrzo će osnovati „Plavi ansambl” kojem će se pridružiti klaviristi Perika Sam i Đorđe Debač, basista Milan Kuka i bubnjar Aca Pekar. Oni će proslaviti legendu naše muzike Đorđa Marjanovića, čiji je brat Voja drugovao i sa Laletom. Sastav se okupljao mnogo pre nego što će početi igranka, tako da je to bilo jedno od retkih mesta na kome su se mogle čuti u to vreme popularne kompozicije „Kad sveci marširaju”, „Iznad duge”, „Olujno vreme”… Džez je u jednom periodu bio zabranjen u socijalizmu, ali je s najvišeg vrha stigao signal da može da se svira i sluša, sve u inat Amerikancima. Kad bi orkestar najavio muziku za igru, na podijum nije mogla ni igla da padne. Posebno su se isticali majstori igre, među kojima je bila i Julijana Lula, docnije supruga Bate Živojinovića. O svađama i čarkama na igrankama i da ne govorimo. Naravno da ih je bilo. Mladost i uzajvrela krv, šta bi drugo. Osim „Božidarca”, druga zabava bio je fudbal, onaj na male goliće.

– Fudbal smo najčešće igrali u Bacetinoj ulici, željno iščekujući da se pojavi legendarni Dragoslav Šekularac Šeki koji je tu dolazio kod profesora Drljevića, na privatne časove matematike – lista dnevnik uspomena naš sagovornik, koji je takve i slične priče sabrao u knjizi „Čuburci-krstaši” (izdavač „Službeni glasnik”).

– Čim je završio s matematikom, Šeki bi se pridružio dečacima. Talentovani fudbaleri bili su braća Gane i Mika Budisavljević, koji su igrali za mladi tim Partizana, a Gane je karijeru nastavio u Radničkom iz Niša. Brzo se pročulo da Šeki dolazi u ovaj kraj, tako da je publike bilo kao na utakmici. A on kao neki vanzemaljac. Sa loptom je mogao sve: driblao je, žonglirao. Od takvih majstorija, publika je padala u delirijum. Za kraj druženja imao je običaj da loptu podigne visoko u vazduh, sam sebi nabaču volej i preciznim lobom, kao od šale, pogodi u glavu najvišeg među nama, Voju s nadimkom Svileni. A mi, šta smo drugo mogli nego da jurcamo ulicom i da se bacamo po asfaltu, od čega su nam kolena bila sva u oderotinama, pa nam je jedan vojni lekar davao neki žuti prašak da „rane junačke” što pre zarastu – kaže Radoslav Lale Vujadinović.

Po mnogo čemu bila je poznata Četrnaesta beogradska gimnazija, posebno po lepim devojkama. U jednom periodu lepotom su plenile Jelena, Vesna, Mira, Ivanka, Danijela, Dijana, Dina Rutić, kasnije udata za Zorana Radmilovića. Bile su graciozne i elegantne, s „krpicama” koje su, nekim čudnim kanalima, stizale iz Trsta. Zbog njih su se oko gimnazije, sa besnim automobilima i čuvenim „vespama”, stalno muvali poznati beogradski šmekeri: filmski glumci, fudbaleri, novinari, muzičari, odvodeći ih na mesta koja su njihovim drugovima i vršnjacima bila nedostižna. Pre svega u „Mažestik” ili na prestižne žurke kod Mike Hadži Mihailovića u Stiškoj ulici, kao i kod Stevana Ćire u Ulici Sime Miloševića. Okupljanja su bila i kod Ike zvanog Florida, ali samo za imućniji svet. Zato su „obični” mladići i gimnazijalci subotom i nedeljom vreme trošili na igrankama u „Božidarcu” jer za neku ozbiljniju zabavu nisu imali novca.

Ovo veselo putešetvije, u kojem su dominirali mladost, muzika i lepota završavamo sećanjem na Voju Marjanovića, brata Đorđa Marjanovića, koji je svirao trubu i jednom prilikom bio gost diksilend ansambla „Dinamo” u „Božidarcu”. Zvali su ga „Kučevski mladić s trubom” kome je muzika bila hobi. Važio je za dobrog prijatelja naših najboljih trubača – Kokana Krstića i Šimpe Ivanovića. Ostao je prepoznatljiv po repertoaru Luja Armstronga, na koga je podsećao i tonom i manirima. Priča se da je u bioskopu „20. oktobar” film „Bal na vodi” gledao tačno 16 puta, sve dok nije dobro zapamtio celu kompoziciju.

– Za predstavljanje pred bilo kojim muzičarem imao je svoju vrsnu ličnu kartu. Nisu mu manjkali talenat, ali ni upornost da u svemu uspe. Uporedo s trubom, vežbao je i gitaru. Inače, najpoznatiji čuburski trubadur bio je gitarista Rade Smiljanić, zvani Kabaljero. On bi svake letnje večeri izlazio na skver između ulica Mileševske, Petrogradske i Vojvode Dragomira, muzicirajući za svoje drugove. Čarobno je svirao kompozicije koje su mogle da se čuju jedino na Radio Luksemburgu – zabeležio je Lale.