U Izvorima voda uzbrdo teče

Izvori, Zvečan – Pod planinom Rogoznom, na nadmorskoj visini od 1.400 metara, u selu Izvori živi samo osam Srba koji zimu tu ne provode. Od nekada punog sela u familiji Pavlovića, Nedeljkovića, Aksentijevića, Đokovića sada se samo na četiri kuće dimnjak puši. Od Zvečana su Izvori udaljeni 25 kilometara, a 20 kilometara od Novog Pazara. Selo se nalazi na samoj administrativnoj liniji Kosova, a na tromeđi je opština Zvečan, Leposavić i Novi Pazar. U delu sela koji se zove Stolović, dolazimo u posetu kući Mire Nedeljković, 76-godišnje meštanke kojoj je muž umro pre četiri godine. Odskora, nije sama. Iz Kragujevca došli ćerka Stanimirka i zet Milan Samčević sa unukom Goranom. Odnedavno, Milan radi u Zvečanu, a, veli, došao je ovde na dedovinu, a ako bude sreće i opština pomogne, ovde bi se moglo baš dobro živeti.

– Sva sreća pa su mi se ćerka i zet vratili. Ubi me samoća, a pogotovo otkad mi je muž umro. Kuća mi je na samom prolazu, evo, i asfalt se pravi. Valjda će se i nama posrećiti, pa da možemo da odemo do Banjske, dole do prve prodavnice, da pokupujemo ono osnovno što nam treba. Imamo mi ovde stalno goste. Dolaze ovi iz Kfora, policije, ali dolazi i srpska policija – kazuje nam Mira Nedeljković.

Priča da se sa vukovima borila. Kaže, ušli u tor pun ovaca, a ona među ovce i vukove, a u brzini zaboravila, veli, da pusti svog moćnog šarplaninca.

– Rvala sam se sa vukom. Jesam zapomagala, ali ko da me ovde čuje. Prvi komšija je dva kilometra daleko – kazuje Mira.

U selo Izvori struja je stigla tek 1985. Nekada se odavde na konjima išlo, a sada, kada je put malo bolji, retko ko da dođe. Leti dođu Pavlovići, Nedeljkovići, Đokovići... Pričaju da iako selo nosi naziv Izvori ovde se do vode, do prvog izvora, i do kilometar i po ide. Nedeljkovići su vodu doveli ne sa brda, već iz jedne uvale, ispod kuće postavili pumpu za koju je Mirin muž svojevremeno skoro svu stoku prodao da bi je kupio.

Priča nam Mira o braći Nedeljković, Radašinu i Radošu, koji dole ispod Stolova u sirotinji žive. Otvaraju se vrata, ulazi Radoš. Visok i krupan ko planina, u iscepanoj jakni, koju ko zna ko mu je dao, u iscepanim braon vunenim čarapama, pognute glave prilazi i pozdravlja se. Ne gleda u oči. Seo kraj šporeta, greje ruke, na glavi mu kapa i nju ko zna odakle je dobio. Neće da jede, tako rade siromašni. I kada su gladni, ne traže i kada im se nudi, ne uzimaju.

Pita, onako, teško, stidljivo, ima li jedna cigara. Priča da mu je brat Radašin ostao kući. Pitamo ga za zdravlje. Kaže, boli ga nešto na vratu. A lekova nema.

Spuštamo se kilometar i po dole do kuće Radoševe i Radašinove. Bio je to nekada bogat dom Radovana i Vide Nedeljković. Bogata familija, dobrostojeća, imali osmoro dece. Dvoje po rođenju umrlo, tri kćerke se udale, ova dvojica ostali sami. Pre dve godine izgubio im se u planini brat, pronašli ga posle nedelju dana. Izgladneo i bolestan, zaspao tamo pod bukvom duboko u planini Rogozni, smrznut, u snegu.

– Nekada sam radio kao rudar u "Trepči". Ostao sam ovde sa dvojicom braće. Onaj jedan ostade tamo u snegu, a i ovaj drugi nije dobrog zdravlja. Živimo kako moramo, primamo nešto para, nešto oko 4.000 dinara, ali nam to nije dovoljno ni za duvan – priča ovaj visoki sredovečni čovek u dotrajalom radničkom odelu i iscepanim opancima "piroćanima".

– Odavde do Banjske trebaju mi dobra četiri sata, a u povratku, uzbrdo, celih pet. Prođe poneki auto, ništa, samo se osvrnu pa valjda kada me vide ovako jadnog, pa još i natovarenog, niko neće da stane. Teška je sirotinja. Najgore je noću kada sve utihne, a ja u ovoj nedođiji sam sa svojim mislima. I sa bolesnim bratom. Samujemo sa vukovima, divljim svinjama, divljim mačkama i srnama – kazuje Radašin, zagledan u teške seljačke ruke. Pognuo glavu, pa veli i on, kao brat mu, da mu samo cigare fale.

– Brašna imamo. Imamo i jednu svinju, ali ko će to da jede i da sprema. Držimo dva vola i kravu. I krompira imamo, i mleka – govori Radašin, koga su zaboravili i oni iz zvečanskog Crvenog krsta, a i oni kojima je posao da brinu o ljudima sličnim njemu.