Kada se Jadar sjati na vašar

Lo­zni­ca - U Klup­ci­ma, pri­grad­skom na­se­lju Lo­zni­ce, pr­o­te­klog vi­ken­da odr­žan je tra­di­ci­o­nal­ni Vi­dov­dan­ski va­šar, jed­no od onih na­rod­nih oku­plja­nja ko­je se ne odr­ža­va sa­mo po ka­len­da­ru, već i po na­vi­ci. Va­ša­ri­šte kod pi­ja­ce, ko­jom upra­vlja KJP „Naš dom”, i ove go­di­ne bi­lo je pu­no pr­o­da­va­ca, ku­pa­ca, po­ro­di­ca sa de­com i na­mer­ni­ka ko­ji na va­šar do­đu da ne­što pa­za­re, ali i da sret­nu po­zna­ni­ke i pr­o­ve­du dan me­đu sve­tom.

Na pr­o­sto­ru pred­vi­đe­nom za tr­go­vi­nu i ugo­sti­telj­ske sa­dr­ža­je bi­lo je po­sta­vlje­no vi­še od sto­ti­nu te­zgi. Pr­o­da­va­la se ode­ća, obu­ća, alat, škol­ski pri­bor, po­kuć­stvo, igrač­ke, sit­na ro­ba i sve ono što se na va­ša­ri­ma obič­no na­đe na jed­nom me­stu. Uz pr­o­dav­ce na te­zga­ma bi­li su i ugo­sti­te­lji, pe­če­nja­re, ša­tre sa mu­zi­kom, pr­o­dav­ci sla­do­le­da, ko­ki­ca i še­ćer­ne vu­ne, dok su naj­mla­đe naj­vi­še pri­vu­kli rin­gi­špi­li, to­bo­ga­ni i osta­le spra­ve u za­bav­nim par­ko­vi­ma.

Vi­dov­dan­ski va­šar u Klup­ci­ma ni­je oku­pio sa­mo Ja­dra­ne. Do­la­zi­li su i lju­di iz okol­nih me­sta, iz Pod­ri­nja, Ra­đe­vi­ne, Azbu­ko­vi­ce, Ma­čve, ali i pre­ko Dri­ne. Jed­ni su tra­ži­li po­volj­ni­ju ro­bu, dru­gi su do­ve­li de­cu, a tre­ći su do­šli da pr­o­še­ta­ju i vi­de šta se nu­di. Kao i ra­ni­jih go­di­na, va­šar je bio vi­še od obič­ne pi­jač­ne pr­o­da­je. Na istom me­stu na­šli su se tr­go­vi­na, za­ba­va i sta­ri obi­čaj da se o pra­zni­ku iza­đe iz ku­će i bu­de me­đu lju­di­ma.

Ova­kva oku­plja­nja ima­ju dug vek u na­rod­nom ži­vo­tu Sr­bi­je. Va­ša­ri, pa­na­đu­ri, sa­bo­ri i zbo­ro­vi naj­če­šće su se ve­zi­va­li za cr­kve­ne pra­zni­ke, ka­da se ma­nje ra­di­lo u po­lju i ka­da je na­rod mo­gao lak­še da se oku­pi. Na nji­ma se ne­ka­da pr­o­da­va­la sto­ka, na­ba­vlja­la ro­ba za ku­ću, ugo­va­ra­li po­slo­vi, tra­ži­li maj­sto­ri, pre­no­si­le ve­sti i skla­pa­la po­znan­stva. U mno­gim me­sti­ma va­šar je bio je­dan od va­žni­jih da­na u go­di­ni, jer je spa­jao se­lo i va­roš, tr­gov­ca i kup­ca, rod­bi­nu i kom­ši­luk.

I sam na­ziv go­vo­ri o du­gom pu­tu ove na­rod­ne usta­no­ve. Sta­ri­ji na­ziv bio je pa­na­đur, dok je reč va­šar u naš je­zik do­šla pre­ko ma­đar­skog i ozna­ča­va­la pa­zar, me­sto ku­po­vi­ne i pr­o­da­je. Vre­me­nom je va­šar po­stao mno­go vi­še od tr­žni­ce. Bio je pri­li­ka da se po­ka­že no­va no­šnja, da se ču­je svi­rač, ku­pi alat, pr­o­ba li­ci­der­sko sr­ce, po­gle­da sto­ka, ali i da se vi­di ko je do­šao i s kim je do­šao.

Da­na­šnji va­ša­ri iz­gle­da­ju dru­ga­či­je. Ma­nje je za­na­tli­ja, li­ci­de­ra, uža­ra, grn­ča­ra i sto­ča­ra, a vi­še in­du­strij­ske ro­be, pla­sti­ke, kon­fek­ci­je i mo­der­nih za­bav­nih par­ko­va. Ipak, osnov­na po­tre­ba ni­je ne­sta­la. Na­rod se i da­lje oku­plja oko pra­zni­ka, ku­pu­je ono što mu tre­ba, raz­gle­da ono što mu ne tre­ba, vo­di de­cu na rin­gi­špil i ku­ći se vra­ća sa ke­som u ru­ci i pri­čom ko­ga je sve sreo.

Ta­ko je bi­lo i u Klup­ci­ma. Po­red te­zgi sa gar­de­ro­bom sta­ja­li su pr­o­dav­ci ala­ta i po­kuć­stva, kraj pe­če­nja su če­ka­li re­do­vi, a is­pred rin­gi­špi­la ro­di­te­lji ko­ji su na isto me­sto ne­ka­da do­la­zi­li kao de­ca. Taj red stva­ri, ko­ji se po­na­vlja iz go­di­ne u go­di­nu, naj­bo­lje ob­ja­šnja­va za­što Vi­dov­dan­ski va­šar tra­je.

Va­ša­ri su se u mno­gim sre­di­na­ma pr­o­re­di­li ili sve­li na obič­nu pi­jač­nu gu­žvu. Lo­znič­ki, me­đu­tim, još ču­va ne­što od sta­rog pa­na­đu­ra: do­la­zak sa stra­ne, pre­pu­nu uli­cu, ro­bu na otvo­re­nom, hra­nu pod ša­trom, deč­ju gra­ju i onaj va­šar­ski do­go­vor ko­ji se ne za­pi­su­je nig­de, ali se pod­ra­zu­me­va. Ko je bio pr­o­šle go­di­ne, do­ći će i ove. A ko je do­veo de­te, ve­ro­vat­no će jed­nog da­na sa njim do­ve­sti i unu­ke.