Muzika na poklon

Kuća na bregu iznad centra Sremskih Karlovaca, u kojoj profesorka Bisa, kako je svi zovu, živi sa suprugom, neodoljivo podseća na one iz bajke. Sa jednog prozora dnevne sobe vide se crvenkasti krovovi, kitnjasti crkveni tornjevi i „parče“ plavkastog Dunava, a sa drugog zelene grane Pančićeve omorike i kamena fontana u bašti. U kući – mali raj! Bela zidana furuna maštovito ukrašena komadima ručno rađene keramike greje i prostorije i dušu, na zidovima Bisini akvareli, probrane umetničke slike, neobične unikatne lampe od trske. Stilska komoda, njen restauratorski rad, ambijentu daje elegantan ton, dok starinski beli kredenac, koji je takođe doradila, doprinosi utisku topline.

Primećujemo da se na svakom koraku vidi ženska ruka, a Bisa nas ispravlja: „Sve što vidite uradili smo moj Bata i ja zajedno. Bilo je borbe mišljenja, ne sporim, pa smo se oko pulta u kuhinji i posvađali. On je tvrdio da takav ne može da se sazida, a ja zapela da dokažem da nije tako, i počela da zidam sa jedne strane, a on, šta će, krenuo sa druge. Zidamo i ćutimo. Kad je video kako se zlopatim sa onim ciglama, priskočio je u pomoć, pa smo se pomirili. Vidite kakav je to sada pult, takav niko nema!“

Istina je, nema šta, ali u njihovoj kući je još mnogo toga posebnog, počev od domaćice, prijatne dame vedrog lika, koja nam uz mirisni karlovački bermet i kuglof od čokolade, ovdašnji specijalitet, priča o tome kako joj je život sudbinski isprepletan sa muzikom.

Sa medicine – u rok grupu

Da nije bilo muzike, ne bi završila ni srednju medicinsku školu, koju je upisala po tuđoj volji. Iako je u nižoj muzičkoj školi završila odsek za harmoniku i jednu godinu gitare, strastveno je slušala rok muziku: „Stonse“, „Bitlse“, „Šedouze“, što joj je davalo energiju i nadu da će jednog dana moći i sama da joj se posveti. Taj dan je osvanuo kada je osnovala svoj rok sastav, u kojem su sem pevačice bile i dve gitare (od kojih je ona svirala jednu) i flauta. Izvodili su kantri folk, uzori su im bili Džoan Baez, Bob Dilan, „Mamas i papas“... Jednu pesmu je i komponovala, i ona se dugo vrtela na talasima Radio Novog Sada.

Umesto medicine, koju takođe nije volela, upisala je biologiju, jer je obožavala prirodu i životinje, što je više nego očito, jer dok smo razgovarali oko nogu nam se razdragano motao psić Švrća koji ima tretman člana porodice, i kome, na njegovu ne preteranu radost, društvo prave i tri pomalo stidljive mace. Među životinjama i biljkama Bisa se oduvek najbolje osećala. Deo prirode su ona i muž preselili i u sopstveni vrt, pa su odgajili i tri primorska čempresa a tu su i dve smrče.

Simfonija u bašti

U bašti uvek nešto mora da cveta, što je već Bisina profesija, tu je biolog mogao da se razmaše, kao dirigent pred orkestrom, pa je bašta prava simfonija ruža, zumbula, puzavica i bršljana, mirišljavih i začinskih biljaka.

(/slika2)Što se muzike tiče, Bisa je uvek u društvu bila zabavljač („Dok se drugi zabavljaju, ja sam morala da rintam“, šali se), ali to joj nije padalo teško. Ali kad je 1991. pukla Jugoslavija, puklo je nešto i u njoj. Zaćutala je. Ne samo da nije izvodila muziku, nego je prestala i da je sluša. Kao da nekom bogu rata prinosi na žrtvu ono što joj je najdragocenije. A u školi je posla ionako uvek dovoljno, sa decom je uvek imala lep odnos.

Međutim, kako to život već ume da udesi, tamo negde 2000. držala je čas u jednom simpatičnom odeljenju, i kako je reč bila o ekologiji, da bi bilo zanimljivije, dala im je zadatak da naprave ekološki dnevnik. Odziv je bio sjajan. Sledeće godine, da se ne bi ponavljala, deci je podelila ekološke teme sa zadatkom da ih svako predstavi na svoj način. Na stereotipne teme o urbanizaciji, uticaju čoveka na okolinu i zagađivanju prirode zapljuštali su odgovori u formi stripa, parodija, skečeva, rep muzike, video filmova. Imali su i publiku – profesore i ostale đake.

Učenje i uživanje

Kada je, na ideju svoje koleginice, počela da pravi video prezentaciju povodom obeležavanja Dana borbe protiv side – muzika se ponovo vratila u njen život. Na velika vrata. Deca su joj kompjuter „filovala“ muzikom, a ona bi ih muzikom nagrađivala ako su bili dobri, puštajući na kraju časa nešto odabrano.

Za Dan sv. Valentina osnovala je đački orkestar sa saksofonom, klavirom, koji je sjajno svirao jedan đak, dve violinistkinje, solo pevačima i pratećim vokalima. Svega desetak članova, puna kapa. Zvučali su odlično. Repertoar – moderna muzika koju vole, Aleksandra Radović, „Kaliopi“, obrađeni evergrin, pa ponovo „Stonsi“, „Bitlsi“, „Enimalsi“, „Keltik spirit“, Enija, Karl Dženkins... Pod njenim rukovodstvom orkestar je nastupao ne samo na školskim priredbama, već 2005. i na Spensu, pa na takmičenju iz istorije na TV Novi Sad i gde se već ukaže prilika. Uživaju i ona i đaci, što je i najvažnije. Da se uči sa lakoćom, da se uživa u muzici i, kad god se može, u prirodi i svemu lepom što život nosi.

Bisa i suprug ne idu na letovanje, uživaju u svom vrtu, čupkaju travčice, Bata je majstor za okopavanje i zalivanje, a kad se umore, ima li šta lepše od kafice u lepom vrtu! Ako na jesen ode u penziju, imaće kad da se posveti i ostalim hobijima: fotografijama (od kojih sada pravi kompjuterske prezentacije za gimnaziju i teme za nastavu), akvarelima, starim ormarima koje oslikava, biljkama i, naravno, ponovo otkrivenoj muzici.

Dok se opraštamo, Bisa kaže da, ako bi mogla ponovo da bira, možda ne bi odabrala isti fakultet, možda ni zanimanje, ali bi sigurno odabrala svog Batu, uz kojeg muzika koju voli najbolje zvuči!