Alhemičar bez formule

Na upravo završenom Berlinskom festivalu prikazan je film „Human Zoo” danske rediteljke Rije Rasmusen, koji govori o vezi Albanke i Srbina u posleratnim godinama na Kosovu. Iako u filmu glume čak četiri naša glumca – Vojin Ćetković, Nikola Đuričko, Branislav Lečić i Branislav Tomašević, nijedan od njih se nije pojavio na crvenom tepihu u Berlinu.

– Iskreno, mene niko nije ni obavestio da je film gotov. Eto, nisam ni znao da su promenili ime filma jer smo ga mi snimali pod naslovom „Romansa”. Isto tako, do pre nekoliko dana nisam znao da je film montiran i da je na programu Berlinskog festivala. Znam da su Đurička zvali da se pojavi na premijeri, ali su mu kasno javili, pa nije mogao da otkaže svoje obaveze – započinje razgovor za „Politiku” Vojin Ćetković.

Ipak, da biste videli ovog glumca na delu ne morate čekati da se taj film pojavi u našim bioskopima. Dovoljno je upaliti TV, pa ga videti kao Anđelkinog muža u „Ranjenom orlu” a, donedavno, i kao penzionisanog generala Vranića u seriji „Moj rođak sa sela”. Često je i na scenama u beogradskim pozorištima na kojima, trenutno, otelovljuje desetak likova: komandanta i Klemensoa u predstavi „Kandid ili optimizam”, Ljubomira Nestorovića u „Tako je moralo biti”, Duleta u „Hadersfildu”, Erijela u „Jastučku” – da nabrojimo samo neke. Trenutno je najpopularniji kao don Krsto u istoimenoj predstavi u režiji Vide Ognjenović, za koju je nedavno i nagrađen priznanjem „Miloš Žutić” za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni 2007/2008.

Da li ova nagrada predstavlja završetak jednog i početak nekog novog poglavlja?

Pa, moglo bi se tako reći. Zapravo, primetio sam da se ja na svakih pet-šest godina nalazim na nekoj životnoj raskrsnici. Ovu nagradushvatam kao pokazatelj da sam na dobrom putu, da sam napravio prave izbore.

Žiri Vas je u obrazloženju nazvao i alhemičarem. Koja je Vaša formula?

Nije mi bilo baš najjasnije šta je žiri mislio pod tim da sam alhemičar. Ne znam koja je formula dobrog glumca i nisam siguran da je iko od mojih kolega zna. U tome je i lepota ovog posla, jer svakom novom predstavom učim sve više. Na svakoj prvoj mizanscenskoj probi ja iznova učim da hodam i da se krećem po sceni. Ipak, čini mi se da glumac mora da se identifikuje makar sa jednom osobinom svog lika kako bi mogao dobro da ga odglumi. Znate, kada se u Crnoj Gori neko optužuje za laž, obično se kaže „šta glumiš”. Ali, gluma je nešto upravo suprotno. Prava, dobra gluma sastoji se u prenošenju istine.

Vama je u identifikaciji sa don Krstom najviše pomogla rečenica iz teksta: „Vazda na dvije obale, ni na jednoj doma”. Koje su to Vaše dve obale?

Uvek u svakom od nas postoje te neke dve obale. Ja sam se najpre dvoumio između sporta i glume. Pošto se nisam ostvario u sportu, danas mi se, čak, čini da je to bila moja veća ljubav. Onda Kruševac i Beograd; Kruševac kao dom, mesto gde žive moja porodica i prijatelji, i Beograd kao grad velikih mogućnosti u kojem, opet, nisam nikoga poznavao. Tu su onda posao i porodica.

Jedan ste od najtraženijih glumaca, kako u pozorištu tako i na filmu i televiziji. Kako komentarišete navode da glumci prihvataju previše uloga, te zbog toga trpi kvalitet njihovog izvođenja?

Mislim da ljudi koji pričaju o tome nisu pravi poznavaoci prilika u pozorištu.Glumci su prinuđeni da rade i na filmu i televiziji jer ne bi mogli da prežive od pozorišnih honorara i plata. Drugi problem je što ima tridesetak glumaca, među kojima sam i ja, koji nose pozorišne repertoare i što svi uporno traže te iste glumce. I, onda,mi smo rastrgnuti na sve strane, a neke drugekolege čame bez posla. Zasad ne mogu da se požalim. Ali, ja sam danas samo roba na tržištu i vredim onoliko koliko sam tražen. Znate, ranije je država više podržavala umetnike. Pozorišni glumci su, naprimer, dobijali beneficije, stanove u blizini matičnog pozorišta...

Ali, to su bile tekovine socijalizma...

Mislim da su se danas životni prioriteti preokrenuli. Ljudi rade po ceo dan, plaćaju razne poreze, doprinose, osiguranja kako bi tek kad odu u penziju sa sedamdeset godina mogli bezbrižno da uživaju u životu. Smeta mi što danas nema ideja oko kojih bi se ljudi okupljali, kako u društvu, tako i u pozorištu.

Da li to znači da ste razočarani promenama u kulturi?

Pazite, ja sam svestan društvene situacije. Ne mogu ja nekom ko radi po ceo dan i jedva preživljava da pričam kako su nama potrebni pozorište, umetnost i kultura. Mi prvo moramo da se razvijemo kao društvo, da poboljšamo životni standard, pa će se tek onda i stanje u kulturi poboljšati.Mislim da se zaboravlja koliko je ovde bilo loše pre desetak godina. Ljudi nisu zarađivali dovoljno za život a i kada bi imali novac nisu imali šta da kupe jer su radnje bile prazne. Na terasi ste uvek morali da čuvatedve-tri litre benzina jer niste znali da li ćete sutra imati gde da ga nabavite. Ova država je bila u ratu od moje osamnaeste do dvadeset osme godine. Ja sam se svaki dan pitao da li će me jednog dana samo pokupiti, strpati u autobus i odvesti na ratište. I to ne da bih branio svoju zemlju, nego zbog neke gluposti. Da, ljudi su razočarani jer su očekivali da se odmah vrati onaj standard koji smo imali pre devedesetih. Ali, za to je potrebno mnogo više vremena. A kultura dolazi tek na kraju.