Zemlja koja čuva svoje

Ibro Ibra­hi­mo­vić*

Uoči sva­kih iz­bo­ra zdrav­stvo i obra­zo­va­nje do­đu na pr­vo me­sto po­li­tič­kih pro­gra­ma. Sva­ka li­sta ih po­mi­nje, sva­ka ih sta­vlja u na­slov. A on­da, čim iz­bo­ri pro­đu, raz­go­vor se vra­ti na in­fra­struk­tu­ru, in­ve­sti­ci­je i bu­džet­ske stav­ke. Ne za­to što ni­ko ni­je imao ozbilj­nu na­me­ru, već za­to što se ret­ko po­sta­vlja su­štin­sko pi­ta­nje: za­što ti si­ste­mi gu­be lju­de i šta za­i­sta mo­ra da se pro­me­ni da bi ih za­dr­ža­li. Uobi­ča­je­no ob­ja­šnje­nje gla­si da je uzrok ni­zak stan­dard. I taj uzrok je re­a­lan. Ali ni­je do­vo­ljan.

Ne­mač­ka go­di­na­ma be­le­ži ozbi­ljan ma­njak na­stav­ni­ka, upr­kos pla­ta­ma ko­je su vi­še­stru­ko ve­će od srp­skih. Austri­ja i Ho­lan­di­ja su­o­ča­va­ju se s de­fi­ci­tom me­di­cin­skog oso­blja i po­red si­ste­ma ko­ji se de­ce­ni­ja­ma sma­tra­ju pri­me­rom efi­ka­sno­sti. Ana­li­ze OECD-a do­sled­no po­ka­zu­ju da ne­do­sta­tak ka­dro­va u obra­zo­va­nju i zdrav­stvu po­ga­đa raz­vi­je­na dru­štva bez ob­zi­ra na vi­si­nu za­ra­da. Ka­da isti pro­blem ima­ju i bo­ga­te i si­ro­ma­šne ze­mlje, ob­ja­šnje­nje ko­je se za­u­sta­vlja na nov­cu pre­sta­je da bu­de pot­pu­no. Pro­me­nio se, pre sve­ga, po­lo­žaj tih pro­fe­si­ja u dru­štvu.

Pre dva­de­set go­di­na, na­stav­nik je u se­lu bio dru­gi po uti­ca­ju po­sle sve­šte­ni­ka. Le­kar je bio čo­vek ko­me se ve­ru­je na reč. Da­nas ro­di­telj do­la­zi na ro­di­telj­ski sa­sta­nak uve­ren da je ško­la ser­vis ko­ji du­gu­je, a ne za­jed­ni­ca ko­ja gra­di. Sta­tus pro­fe­si­je ni­je pao sam od se­be. Sru­šen je, i to ne zbog pla­te, već zbog kul­tu­re u ko­joj su zna­nje i zdra­vlje po­sta­li ro­ba. Raz­go­va­rao sam ne­dav­no s pri­ja­te­ljem ko­ji za sve pro­ble­me u obra­zo­va­nju i zdrav­stvu kri­vi is­klju­či­vo dr­ža­vu i in­sti­tu­ci­je. Pa i od­go­vor­nost za vas­pi­ta­nje sop­stve­nog de­te­ta, ka­že, pa­da na ško­lu. Taj stav ni­je sa­mo po­gre­šan – on je deo pro­ble­ma. Na­stav­nik ne mo­že da za­dr­ži auto­ri­tet u uči­o­ni­ci dok ro­di­telj do­la­zi s uve­re­njem da ško­la du­gu­je, a ne da za­jed­no gra­de.

Na­stav­nik da­nas ula­zi u uči­o­ni­cu s mno­go vi­še oba­ve­za, a mno­go ma­nje auto­ri­te­ta ne­go pre dve de­ce­ni­je. Le­kar ra­di u si­ste­mu ko­ji od nje­ga tra­ži sve ve­ću pro­duk­tiv­nost, a isto­vre­me­no mu pru­ža sve ma­nje za­šti­te kad stva­ri po­đu po zlu. Me­di­cin­ska se­stra je stub sva­ko­dnev­nog funk­ci­o­ni­sa­nja zdrav­stve­nog si­ste­ma i ujed­no nje­gov naj­ne­vi­dlji­vi­ji deo. Kad pro­fe­si­ja iz­gu­bi dru­štve­ni sta­tus, no­vac je mo­že za­dr­ža­ti krat­ko. Na du­ge sta­ze od­la­ze i oni ko­ji su osta­li zbog po­zi­va.

Sr­bi­ja, uz to, no­si te­ret ko­ji Za­pad­na Evro­pa ne no­si u is­toj me­ri. Ta­mo od­la­zak do­ma­ćih struč­nja­ka de­li­mič­no na­dok­na­đu­je pri­liv obra­zo­va­nih ka­dro­va iz ze­ma­lja ni­žeg stan­dar­da. Kod nas te kom­pen­za­ci­je ne­ma. Sva­ki le­kar ko­ji ode i sva­ki na­stav­nik ko­ji pro­fe­si­ju za­me­ni ne­čim is­pla­ti­vi­jim osta­vlja­ju pra­zni­nu ko­ju je te­ško po­pu­ni­ti. Ali ta pra­zni­na ni­je sa­mo ka­drov­ska. Ona me­nja ono što gra­đa­ni ose­ća­ju pre­ma sop­stve­noj dr­ža­vi. Čo­vek ne do­no­si od­lu­ku o ostan­ku ili od­la­sku sa­mo na osno­vu pla­te. Do­no­si je i na osno­vu to­ga da li mo­že da le­či svo­je de­te u bol­ni­ci ko­joj ve­ru­je i da li mo­že da ga po­ša­lje u ško­lu u ko­joj zna da će bi­ti bez­bed­no i obra­zo­va­no. Obra­zov­ni i zdrav­stve­ni si­stem ni­su sa­mo jav­ne slu­žbe. Oni su okvir unu­tar ko­jeg po­ro­di­ca pro­ce­nju­je da li ima bu­duć­nost ta­mo gde ži­vi.

Kad taj okvir poč­ne da kle­ca, de­mo­graf­ska po­li­ti­ka po­sta­je ap­strakt­na, jer ne po­sto­ji me­ra na­ta­li­te­ta ko­ja mo­že da na­do­me­sti gu­bi­tak po­ve­re­nja u in­sti­tu­ci­je. U tom kon­tek­stu do­bi­ja­ju po­seb­no zna­če­nje na­ja­ve da će Sr­bi­ja po­ja­ča­ti ula­ga­nje u do­mo­ve zdra­vlja i ško­le. U tre­nut­ku kad se svet pre­gru­pi­še i kad su to­ko­vi obra­zo­va­nih ka­dro­va po­sta­li deo ge­o­po­li­tič­ke ra­ču­ni­ce, ze­mlja ko­ja ču­va sop­stve­ne le­ka­re i na­stav­ni­ke ču­va i sop­stve­nu stra­te­šku auto­no­mi­ju. Za­vi­snost od uvo­za struč­nja­ka ni­je ni­šta ma­nje opa­sna od za­vi­sno­sti od uvo­za ener­gi­je.

Sr­bi­ja je već kre­nu­la tim pu­tem. Pla­te u pro­sve­ti i zdrav­stvu u pret­hod­nom pe­ri­o­du po­ve­ća­va­ne su u vi­še na­vra­ta, ko­e­fi­ci­jen­ti su ko­ri­go­va­ni, a pre­go­vo­ri sa sin­di­ka­ti­ma na­sta­vlje­ni. To ni­su ko­nač­ne me­re i ni­ko ra­zu­man ne bi tvr­dio da je­su. Ali je­su sig­nal da dr­ža­va raz­u­me gde le­ži stvar­ni pro­blem i da od­go­vor ne tra­ži sa­mo u bu­džet­skim stav­ka­ma, već i u vred­no­va­nju sa­mih pro­fe­si­ja. Raz­li­ka iz­me­đu te dve stva­ri ni­je se­man­tič­ka. Si­stem ko­ji po­di­že pla­tu, a ne me­nja sta­tus pro­fe­si­je, re­ša­va simp­tom. Si­stem ko­ji re­ša­va obo­je gra­di osno­vu.

Za­to ula­ga­nje u te pro­fe­si­je ni­je so­ci­jal­na po­li­ti­ka u uskom smi­slu. To je dr­žav­na in­ve­sti­ci­ja s naj­du­go­roč­ni­jim po­vra­tom. Ze­mlja ko­ja uspe da za­dr­ži do­brog na­stav­ni­ka u ma­loj ško­li i is­ku­snog le­ka­ra u re­gi­o­nal­noj bol­ni­ci ni­je sa­mo hu­ma­na. Ona je i stra­te­ški mu­dra, jer ču­va ono što se ne mo­že ni uve­sti ni po­zaj­mi­ti, po­ve­re­nje sop­stve­nih gra­đa­na u sop­stve­ne in­sti­tu­ci­je. Ali deo od­go­vor­no­sti je i na svi­ma na­ma. Sva­ki put kad ro­di­telj na­stav­ni­ka tre­ti­ra kao ser­vis, kad pa­ci­jent le­ka­ra gle­da sa sum­njom pre ne­go sa po­ve­re­njem, ka­da dru­štvo zna­nje sve­de na ro­bu, mi sa­mi uru­ša­va­mo te­me­lje ko­je od dr­ža­ve tra­ži­mo da gra­di. Dr­ža­va mo­že da po­sta­vi uslo­ve. Kul­tu­ru po­što­va­nja gra­de gra­đa­ni.

Dr­ža­va mo­že da gra­di pu­te­ve i fa­bri­ke, i tre­ba da ih gra­di. Sr­bi­ja to i do­ka­zu­je. Ali po­red sva­kog auto-pu­ta mo­ra da sto­ji ško­la u ko­joj de­te ima na­stav­ni­ka ko­ji osta­je i bol­ni­ca u ko­joj pa­ci­jent zna da će bi­ti zbri­nut. In­fra­struk­tu­ra se gra­di br­zo. Ka­dar se gra­di ge­ne­ra­ci­ja­ma, a gu­bi za jed­nu. Pro­fe­si­je ko­je ču­va­ju zna­nje i zdra­vlje ni­su tro­šak ko­ji dr­ža­va pod­no­si. One su ka­pi­tal ko­ji dr­ža­vu odr­ža­va. Jer ze­mlja ko­ja iz­gu­bi svo­je na­stav­ni­ke i le­ka­re ne gu­bi sa­mo rad­na me­sta, već gu­bi spo­sob­nost da ve­ru­je u sop­stve­nu bu­duć­nost.

*Sa­vet­nik pot­pred­sed­ni­ka Vla­de i član Pred­sed­ni­štva SPS-a