Opaki rokenrol minimalizam

Niš – Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, Nišlija, Zoran Ćirić Magični, promovisao je novu zbirku poezije „Uspon i pad Voje Despotova”, objavljene u ediciji „Glasovi”, Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”.

Iako ga šira čitalačka publika primarno poznaje kao proznog pisca, Magični je pre 36 godina u svet književnosti zakoračio upravo pesničkim zbirkama – „Rio Bravo” (1990), „Remiks” (1991) i „Vah-Vah” (1992), a nedavno mu je uručena i nagrada „Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu  objavljenu na srpskom jeziku 2025. godine („Tajne pesme za Keti”).

Prozna dela došla su kasnije, a neka od njih donela su mu važne književne nagrade, između ostalih i Ninovu nagradu za roman godine.

Ipak, oni koji cene domet njegove književnosti kažu da je Zoran Ćirić „apsolutni pisac”, parafrazirajući izraz „apsolutni fudbaler” koji je svojevremeno upotrebio Rinus Mihels kada je opisivao igru Ajaksa sedamdesetih godina i pre svega igru Johanisa Johana Krojfa. U prevodu: neko ko savršeno vlada smislom i ko je sposoban da se izrazi u svakoj formi ne odstupajući od svoje suštine.

Novom knjigom autor ostaje veran „rokenrol” maniru, koji u književnost uvodi postmodernistički glas obojen igrom, ironijom i stalnom sumnjom u nametnutu stvarnost. Pesme izmeštaju iz komfora (izuvaju iz cipela) sa dominantnim lirskim subjektom nalik bluz i rok naratoru – lutalici i pobunjeniku koji kroz jezičke eksperimente vodi dijalog sa savremenim društvom.

U razgovoru za „Politiku”, Zoran Ćirić na početku otkriva zašto se u naslovu zbirke našlo ime Voje Despotova.

– Voja Despotov je, uz Vujicu Rešina Tucića, koji je takođe na mnogo nivoa prisutan u ovoj knjizi, bio moj jedini „živi” književni heroj i učitelj. Jednostavno, imao sam neverovatnu sreću da se povremeno družim s takvom veličinom, i ti najčešće kafanski rituali su presudno uticali na moj doživljaj književnosti. Voja i Vujica su me podržavali od početka, širili naokolo moje tada još anonimno ime, i ono najvažnije – otkrili su mi sve čari književnog podzemlja i umetničke margine, kao i zadovoljstvo u pružanju otpora akademizmu, kanonizovanim vrednostima i „svetim kravama” establišmenta – kaže u svom stilu Magični.

Za puno razumevanje zbirke, ističe da je potrebno čitanje od korice do korice. Reč je o svojevrsnom putovanju – unutrašnjem i spoljašnjem, duhovnom i materijalnom – koje neminovno vodi preispitivanju svega što slovi za život, bilo da smo do tih uverenja došli sami ili su nas ubedili drugi.

– Rukopis je precizno struktuisan kao opaki rokenrol minimalizam miksovan sa bluz lamentima, fanki pulsiranjem i džezističkim improvizacijama. Zvuči kao prizivanje dragih mrtvih svetaca koji nisu bili dovoljno sveti za regularan život i regularnu smrt. Zato negde na polovini knjige pukne te spoznaja da autor razgovara sa živim ljudima, toliko ogrezlim u porocima gorko-slatkog života, da odbijaju bilo kakve uzvišene činove podzemnog ili nebeskog sveta. Oni kao da ne znaju da su mrtvi, ili ih nije briga, ili im jednostavno uopšte nije zabavna ta seoba duša dole-gore. Ili možda nisu spremni da se prave ludi po tom pitanju, ili su se toliko igrali umiranja da više nemaju volje da umru jer se ispostavilo da je sva ta smrt užasno patetična gnjavaža ako se shvati ozbiljno. A možda naprosto ne umeju da preplivaju reku Stiks. Melanholija te na kraju prosvetli i otkriješ da si nedodirljiv sve dok si svestan da je život posao baš kao i smrt, te da ti ništa ne može olakšati vršenje misije koja te je zadesila ili si je sam izabrao želeći da doživiš prometejstvo bez mučeništva. Da, ima ovde ludačke radosti, ali ne i veličanja ludosti jer ludost po sebi je precenjena i prečesto vodi u beslovesno poziranje na prvoj liniji fronta – a to ne priliči pravovernom desperadosu. Jedno je biti autsajder i marginalac, a nešto sasvim drugo biti gubitnik – ne sme se tuga brkati sa samosažaljanjem – zaključio je Zoran Ćirić Magični.

„Provodim život umirujući ga/onda uradim jedinu pametnu stvar/koja prethodi visokom padu/i život ponovo bukne/kao pošteni plamen bunta”, kaže Ćirić u pesmi „Kako preživeti reputaciju koju nemaš”.

Zoran Ćirić rođen je 1962. godine u Nišu, gde je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Do sada je objavio tridesetak knjiga različitog žanrovskog usmerenja. Dobitnik je nagrade Branko Radičević 1990. godine za zbirku poezije „Rio Bravo”. Za roman „Hobo” dobio je nagradu fonda Borislav Pekić, Ninovu nagradu za najbolji roman 2001. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine.

Više njegovih dela ima status bestselera.

Tajna njegove književnosti u suštini je jednostavna: on je pisao nenapisane knjige. U poslednjih par decenija, kada je književnost sve više počela da liči na „tipsku robu” poput kuhinja u salonu – gde je sve ponuđeno naizgled lepo, ali sve liči jedno na drugo, njegovo pisanje se bez ikakve pretencioznosti može okarakterisati kao: nepripadanje drugima i uporna pripadnost sebi.