Grčku zahvata novi oblik političkog nasilja

Od našeg dopisnika

Atina – Nacija je još u šoku, policija traga za teroristima koji su u Solunu ispred tri zgrade u kojima žive članovi vladajuće Nove demokratije podmetnuli zapaljive bombe i izazvali požare, što je dovelo do smrti majke potpredsednice vladajuće partije Afroditi nestore, koja je bila meta i koja je i sama teško ranjena, kao i njen otac i četvoro stanara višespratnice u kojoj živi.

Procena je da nije reč o izolovanom incidentu, nasumičnom napadu, već o novom obliku političkog nasilja u Grčkoj jer je akcija bila koordinirana, dobro planirana, cilj je bio politički pritisak, sejanje straha, mete konkretne, tri lokalna funkcionera iz redova Micotakisove partije. Još niko nije preuzeo odgovornost tako da je teško bilo šta sa sigurnošću tvrditi, ali policija, s obzirom da je jedna osoba stradala, ceo slučaj tretira kao teroristički akt. Između kuća u kojima su izvršena prva dva napada razmak je bio 200 metara, a do poslednje u kojoj je izbio požar rastojanje je pet kilometara. Analiziraju se snimci sa video-kamera u okruženju, pronađene su izolacione trake na kojima bi moglo da bude otisaka, zna se da je reč o tri napadača između 25 i 30 godina koji su nosili kacige i pobegli motorom. Procenjuje se da je „reč o izvršnom jezgru orijentisanom ka antiautoritarnom prostoru”.

Ukoliko bi se tokom istrage ispostavilo da je napad izvela neka od organizacija iz redova već poznatih levičarskih grupacija, malih anarhističkih ili urbanih gerilskih ćelija to bi značilo da je reč o odstupanju od ranijeg obrasca delovanja. Naime, poslednjih godina njihove akcije su uglavnom bile simbolične, bez žrtava, sa prethodnim anonimnim upozorenjima… Završavale su se eksplozijama ispred ministarstava, banaka, sa materijalnom štetom, ali ipak dovoljnom da se pošalje politička poruka.

Ukoliko se ispostavi da je reč o napadu sa jasnom političkom motivacijom, to bi značilo opasnost da je napad u Solunu prvi znak mogućeg ozbiljnijeg povratka smrtonosnog političkog terorizma sa kojim je zemlja u strahu živela gotovo tri decenije, sve do konačnog razračunavanja sa zloglasnim „17. novembrom” i hapšenjem njegovih članova. Grčka u istorijatu političkog i anarhističkog nasilja ima kontinuitet još od sedamdesetih godina prošlog veka, a nacija je sve do 2002. strepela od najozloglašenije terorističke organizacije koja je tvrdila da je za nastavak borbe protiv imperijalizma, kapitalizma, uticaja SAD i NATO. Pripisuje im se 103 napada, desetine ranjenih u atentatima i bombaškim akcijama, 23 ubistva, među njima četiri američka zvaničnika uključujući i šefa CIA u Atini, britanskog vojnog atašea, turskog diplomate, sudija, policajaca, političara, konkretno poslanika Pavlosa Bakojanisa, zeta tadašnjeg premijera i supruga Dore Bakojani, koja je bila na važnim političkim funkcijama. Članovi organizacije su vešto 27 godina izbegavali hapšenje, naciju držali u strahu da bi konačno 2002. organizacija bila likvidirana, a njeni članovi završili u zatvoru, većina sa doživotnom kaznom.

Nacija je konačno mogla da odahne, ali su se vrlo brzo pojavile manje ekstremističke grupe na koje se nije obraćala preterana pažnja, iako je bilo nagoveštaja da to jednog dana mogu da budu naslednici „17. novembra”. Posle 2008. i nakon ubistva petnaestogodišnjeg Aleksandrosa Grigoropulosa došlo je do masovnih nereda u zemlji i jačanja anarhističkog pokreta sa sve češćom napadima i sukobima sa policijom, posebno u atinskoj četvrti Esharhija koji su već skoro dve decenije i dalje svakodnevna pojava praćena vandalizmom, paljenjem automobila, kontejnera… Kamenice i zapaljive bombe su stalni scenario već godinama prilikom svih mitinga i demonstracija posebno u Atini i Solunu, prate ih sukobi sa policijom koja se zasipa kamenicama, ne prezaju čak ni od paljenja i pretnji evzonima, specijalnim pripadnicima nacionalne garde koji na mrtvoj straži stoje ispred parlamenta, na Trgu Sintagma.

Od 2014. do 2019. delovala je organizacija Revolutionary self defence, koja je napadala sedišta političkih stranaka, ambasade i policiju koristeći vatreno oružje i eksploziv. Tada je opozicija optuživala Aleksisa Ciprasa, koji je od 2015. do 2019. bio na vlasti za blagonaklon odnos prema anarhistima, posebno grupi „Rubikon”, koja je pričinjavala veliku materijalnu štetu zgradama, javnim institucijama, za nedovoljno delovanje policije protiv i navodno preveliku toleranciju levičarskog političkog rukovodstva prema radikalnoj levici, izbegavanje Ciprasa da uđe u oštrije sukobe sa anarhistima.

Međutim, oni i pod rukovodstvom sadašnje vlade konzervativne Nove demokratije nastavljaju da deluju. Tako je 2022. anarhistička grupa preuzela odgovornost za napad ispred na rezidenciju italijanskog diplomate, 2024. ispred Ministarstva rada, 2025. ispred sedišta železničke kompanije „Helenik trein”… Sve akcije su prošle bez žrtava i uz prethodne anonimne dojave.

Sve parlamentarne stranke uključujući i opozicione, kao što su PASOK i Siriza osudile su poslednji napad. Ipak, stiče se utisak da se istovremeno i oko ovog poslednjeg terorističkog napada vode dve paralelne političke rasprave, spor oko toga ko snosi političku odgovornost za atmosferu u društvu, preciznije ambijent u kojem se dogodio ovaj akt nasilja.