Šta će biti ishod zamešateljstva oko visokog predstavnika u BiH

U sredu smo čuli da novi visoki predstavnik u BiH neće biti ni Landi ni Kavazo, koji su do sada bili u konkurenciji, ni Soreka, ni Šmit, koji su bili rezervni kandidati, niti, kako to često biva, neko treće, sasvim novo ime, nego Luis Krišok. Jeste da se ta osoba do sada malo čula i videla, ali je već dve godine u BiH, i to istovremeno, bila na dve funkcije: prvog zamenika visokog predstavnika i supervizora za distrikt Brčko. Dotični je Amerikanac, iz čega bi se dalo zaključiti da je Tramp pobedio, iako je do juče bio ultimativno za Italijana Landija. Bi, ali kad se ne bi znalo da je Krišoka još 2024. predložila Bajdenova administracija i da ga je Šmit prihvatio između više kandidata ponuđenih iz SAD. No, zašto ne bismo optimistički pretpostavili da će ovaj karijerni diplomata kao profesionalac slediti instrukcije Stejt departmenta, ma ko tamo sedeo. Konkretno, za Srpsku je tamo zadužen Landau, zamenik državnog sekretara SAD, koji je, zajedno sa Cvijanovićevom, posredovao u dilu Tramp-Dodik, („ostavka za skidanje sankcija”). Da, ali zašto ga je onda druga strana prihvatila?

Da ne zaboravimo ono glavno. Krišok je izabran samo na 15 dana ili na kraće, i to u statusu vršioca dužnosti, što znači da treba da održava zatečeno stanje i reaguje samo ako neko grubo ugrozi mir i stabilnost. Elem, u novom v. d. statusu je marginalna i brzoprolazna pojava, ukoliko ga 15. jula ne izaberu na duže. Ali i to s datumima i rokovima je postalo smejurija. Najpre su se obavezali da će novog visokog predstavnika izabrati do kraja juna jer tada Šmit definitivno odlazi, a sada su se opet zakleli da će to obaviti za dve nedelje. Ko bi im još poverovao, jer Merc i Makron nerealnim zahtevima sabotiraju konsenzus da bi kupili vreme koje ne radi za Trampa: Kinezi su ga zaustavili u Iranu, Rusija mu više ne veruje jer izvrdava dogovor iz Enkoridža, a na unutrašnjem planu demokrate ga podrivaju u Kongresu. Napokon, kada se sve ovo vreme nisu dogovorili, zašto bi uspeli u naredne dve hefte?

Aktuelno natezanje konopca između SAD i EU (Nemačke i Francuske) moglo bi da bude zanimljivo za posmatranje, pa i likovanje, s obzirom na to da je kolektivni Zapad ujedinjeno i sistematski maltretirao Srbe još od pada Berlinskog zida. Da, ali kada se i taj njihov unutrašnji raskol ne bi prelamao preko srpskih leđa u BiH, tim više što nije da se nisu trudili da dogovore novog visokog predstavnika. U međuvremenu su obavljali uzajamne konsultacije. Landi je boravio u Berlinu, a Trokazo u Vašingtonu ne bi li odobrovoljili protivnike za vlastitu kandidaturu, ali obojica bez uspeha. A nije da se nije znalo da obe strane drže u rukavu rezervne kandidate, koji i tako već sede u Sarajevu: zamenik visokog predstavnika Luis Krišok, odnosno šef Delegacije EU u BiH Luiđi Soreka, što je moglo da bude i privremeno rešenje nakon oročenog odlaska Šmita „do kraja juna”, jer se ovaj skandalozni nemački turista neskriveno i dalje nadao da bi, ako ne bude konsenzusa o novom v. p., mogao i dalje da ostane u Sarajevu.

Na prvom spoljnom nivou, dakle, jeste personalna konkurencija između američkog favorita Italijana Landija i nemačkog kandidata Francuza Renea Kavaza, od kojih nijedna strana i dalje nije odustala, na drugom nivou su dva pristupa rešavanju bosanskog čvora, a u dubljoj pozadini: nadmetanje SAD i EU za uticaj na zapadnom Balkanu.

Dakle, sledeći i važniji nivo problema biće politika koju će novom visokom predstavniku, koji će ako bog da startovati već za 15 dana, zadati PIK. Da li će taj okončati protektorat ravnopravnim dogovorom tri strane, kako to žele Amerikanci, ili ga ojačati, kako to hoće Nemci? O tome se, izgleda, ovom prilikom nije ni razgovaralo, jer se računa čiji kandidat – takva i politika. A jedino u čemu su postigli konsenzus bio je lep pozdrav odlazećem Šmitu, koji je politiku EU u BiH doveo u terminalnu krizu. U sredu su ga svi hvalili za sve što je učinio. Njemu za utehu, a njegovoj domovini da ga lakše preboli, samo da konačno otputuje kući. Mogla bi da mu zahvali i Srpska, jer da ne beše njega i njegovih sumanutih poteza, bosanski lonac bi se i dalje krčkao na tihoj vatri. Istina, i Dodik je tome doprineo: stalnim izazivanjem, nipodaštavanjem, podbadanjem doveo ga je u stanje nekontrolisane lične mržnje kojom je zaslepljen pokušao da uradi naprečac ono što 30 godina nisu ni Klintonovi, Obama i Bajden. Na kraju je uspeo da se protiv njega okrenu ne samo Srbi, nego i Hrvati i Bošnjaci. Hrvati zato što im nije obezbedio drugu izbornu jedinicu, Bošnjaci zato što je to nezgrapno pokušao.

Šmitovo negativno nasleđe onomad je na sarajevskoj TV delom preuzeo jedino Bakir Izetbegović izjavom da „Dodika treba silom ukloniti”, što se u aktuelnoj bezbednosnoj terminologiji prevodi kao najava fizičke likvidacije. Tako je stavio do znanja Amerikancima da od „ravnopravnog dogovora tri strane na lokalnom terenu”, koji je prezentovao Landau, neće biti ništa. Da li u šovinističkom afektu ili iz orijentalnog lukavstva, nabacio je argument osnivačkoj osovini EU, Nemačka–Francuska da su za mirnu i stabilnu Bosnu i dalje neophodni inostrani čuvari na neodređen rok i sa praktično neograničenim ovlašćenjima.

Nemci su opet, navodno, u internim konsultacijama bili ponudili da prihvate Landija, pod uslovom da sve ostalo ostane po starom, ali u krajnjoj liniji sve zavisi od toga koliko i kako će taj koristiti bonske nadležnosti. Da li po Trampovom ili po Mercovom pristupu rešavanju bosanskog pitanja. U srpskoj matici, predsednik Vučić, koji je neumorno pružao ruku prema muslimanskom Sarajevu, kao da se već umorio od njihovog odbijanja, pa se „nada da će naići na više dobre volje u sledećoj generaciji bošnjačkih političara”, a do tada je mirenje prepustio srpskim navijačima za BiH na SP u fudbalu i pevačima koji naizmence pune Arene i Skenderije, te zajedno s Dodikom pratio vojne manevre na Pasuljanskim livadama, na koje nisu bili pozvani inostrani ambasadori, odnosno vojni atašei. Braća Rusi su se oglasili da ne priznaju ni v. d. v. p. Kruka, odnosno nikoga ko ne prođe Savet bezbednosti UN i podsetili da su, kao država garant Dejtonskog sporazuma, i dalje u PIK-u.

Dodikovo rukovodstvo, iako ga oni u PIK-u po običaju ništa ne pitaju, zauzelo je odmah takođe dosledan i pragmatičan stav: Neće prihvatiti ni Landija, ni Trokaza, ni bilo kog trećeg kompromisnog kandidata ukoliko ne bude prethodno potvrđen i u SB UN, kao što nisu ni Šmita. Kalabuhov se ionako još ranije povukao iz PIK-a, a Nebenzja je vrlo aktivan u SB UN. Da li će se Nemci ispred EU u PIK-u odvažiti da proguraju svoga uz nos trima supersilama i uz rizik da im to bude poništeno u SB UN? Na Ist Riveru neće biti Nemačke, koja nije prošla ni za nestalnu članicu SB UN, a njene manje agresivne saveznice Francuska i Britanija naći će se naspram tri supersile Kine, RF i SAD.

Otuda tako intezivno angažovanje EU u BiH: brojnim emisarima koji su prodefilovali kroz Sarajevo pridružila se onomad i poslovično najagresivnija Kaja Kalas, kao bajagi povodom predstojećih izbora, evroperspektiva BiH, koje, uzgred rečeno, nisu nikakve i bla, bla, bla... Nije čak isključeno da se Tramp, pritisnut od svoje duboke države i njenih evropskih saveznika, pridruži EU umesto ona njemu. Mada, Starmer je izgubio, Makron odlazi dogodine, Šolc je na minimumu biračke podrške, dok se Poljska, Češka i Slovačka odriču Zelenskog.

Najzad, na četvrtom, najdubljem i najvažnijem nivou, BiH istorijski ponovo postaje jedna od tačaka odmeravanja globalnih snaga. Ali koliko god to uticalo na sudbinu njena tri naroda, toliko i stanje na terenu povratno utiče na rezultantu tih odmeravanja. Dvonacionalna FBiH ne funkcioniše, tronacionalna BiH još manje, a jedino većinski jednonacionalna Srpska – funkcioniše, pa ne treba mnogo pameti za racionalan zaključak. Živimo u doba resuverenizacije država, bezbednih granica, obnove nacionalnih tradicija, jačanja etničkih identiteta, povratka veri i porodičnim vrednostima, odnosno u doba kraja neoliberalnog globalizma. Taj proces ide sporije nego što bismo želeli, ali na malim zemljama i narodima je da aktivno prate taj ritam.

A što se tiče ishoda zamešateljstva oko protektora koji će trajati dve nedelje kao v. d., plus dve godine kao stečajni upravnik OHR-a, čitaocima ovog teksta malo će šta biti jasnije, jer nije ni meni. U Banjaluci kao prelazni rezultat knjiže što je Šmit otišao i što je „bolesnik na Miljacki”, pored Ukrajine i Irana, vraćen u fokus međunarodne pažnje. Malo li je?

*Profesor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista