Tržišna situacija: očevi i deca

Većina ljudi danas doživljava radno mesto u dvostrukom smislu – kao dragoceni resurs, ali i kao epicentar socijalnih tenzija. Izgleda da je aktuelna ekonomska kriza dramatično pojačala ovu dvostruku optiku, iako se čini da je ona bila izoštrena znatno ranije. Tako je na primer u tranzicionim zemljama, poput Srbije, vrednost radnog mesta rasla uporedo sa pojačanom konkurencijom među radnicima, a usled privatizacije, prestrukturisanja i/ili nerentabilnosti društvenih preduzeća. Na Zapadu su u isto vreme dragocenost radnog mesta podizali automatizacija rada, ali i ogromni prilivi imigrantske radne snage. Gledano iz globalne perspektive, radno mesto je,ipak, doživelo najveću transformaciju – od stabilne i statične do nestabilne i dinamične kategorije. Štaviše, radno mesto je postalo poprište „potkusurivanja” između sve mobilnijeg kapitala i sve jeftinijeg rada što je dovelo do stvaranja „unajmi i otpusti” poslovne klime potcrtane sveopštom fleksibilizacijom plata i radnog vremena. Aktuelna ekonomska kriza dodatno je zaoštrila situaciju dramatično pojačavajući efekte redukovanja kadrovskih struktura unutar radne sfere. Rečju, danas veće izglede da ne potonu u moru masovnih otpuštanja imaju prilagodljiviji radnici s „naramkom” različitih profitabilnih veština negoli oni koji traže stabilan posao „za ceo život”.

Poslovna klima u Srbiji prati globalne unajmi i otpusti trendove. U takvoj situaciji na vetrometini nezaposlenosti prvenstveno je kategorija ljudi starijih od pedeset godina. Da nevolja bude veća, među nezaposlenima između 50 i 65 godina najviše je onih sa prvim i trećim stepenom stručne spreme. Zbog nepovoljne obrazovne strukture veći su izgledi da će se nekvalifikovana nezaposlena lica iznad pedeset godina pre odlučiti za rad na crno ili izvesne oblike neformalne ekonomije negoli za državne programe prekvalifikacije i dokvalifikacije. Nepovoljna obrazovna struktura u kombinaciji sa starosnim dobom umanjuje ukupne šanse za „normalno” zapošljavanje dok u isto vreme uvećava rizike od siromaštva. Ako se tome doda verovatnoća da će nezaposleni iznad pedeset godina imati slabiji socijalni kapital tj. mrežu rodbinskih i prijateljskih veza koje mogu pomoći pri zapošljavanju onda se može govoriti i o mogućnosti njihove trajnije isključenosti sa tržišta rada.

Ne bi, međutim, trebalo zanemariti činjenicu da su pored nezaposlenih pedesetogodišnjaka, u vremenu masovnih otkaza ugroženi i mladi ispod trideset godina. Zatoje danas u Srbiji situacija da se na tržištu rada takmiče „očevi”i „deca”. „Deca”su izvan svake sumnje u prednosti budući da, iz perspektive savremenog kapitala, raspolažu „paketom” profitabilnih osobina kao što su: savitljivost, konformizam, prilagodljivost, znanje… S druge strane, državna strategija stimulisanja poslodavaca koji upošljavaju starije od pedeset godina kratkoročno može omesti mlađe od trideset da se zaposle, ali ne i dugoročno posmatrano. Na kraju krajeva, u „unajmi iotpusti” poslovnoj klimi samo se radni učinci broje, a tu su mlađe kategorije u prednosti. Drugim rečima, tržišna situacija „očeva” iznad pedeset (šanse za zaposlenje, sigurnost radnog mesta, nivo primanja) neuporedivo je lošija od tržišne situacije „dece” ispod trideset. Upravo se na osnovu nepovoljne tržišne situacije može izvući zaključak da su starije kategorije nezaposlenihu permanentnom riziku od siromaštva. Društvena isključenost sa tržišta rada uz nedovoljne otpremnine, neadekvatni rad „na crno” ili nemogućnost prekvalifikacije, lako može osiromašiti pomenutu kategoriju. S obzirom na visok procenat lica sa osnovnim i nepotpunim srednjim obrazovanjem, u turbulentnom vremenu porasta nezaposlenosti i pada životnog standarda moguće je očekivati pojavu marginalizovane klase (ili potklase) nezaposlenih iznad pedeset godina. A to je onda ozbiljan problem za svaku iole odgovorniju državu.

Budući da egzistencijalna ugroženost utiče na porast tenzija unutar porodica, a silazna pokretljivost na negativne društvene odnose u celini, valjalo bi nešto učiniti na planu iskorenjivanja faktora rizika od siromaštva, kao što su isključenost sa tržišta rada, nizak stepen obrazovanosti, nepovoljna vlasnička struktura… Državni programi prekvalifikacije, kao i subvencije za otpočinjanje vlastitog biznisa svakako su dobri potezi. Ali to je samo početak. Potrebno je ustanoviti univerzalne stimulativne mere koje bi obuhvatile i nezaposlene iznad pedeset, ali i nezaposlene ispod trideset godina, kao uostalom i sve ostale kategorije nezaposlenih. Trebalo bi, zapravo, po svaku cenu sprečiti stvaranje potklase marginalizovanih ljudi u Srbiji. Pri tom, krizu nikako ne bi trebalo koristiti kao paravan.

sociolog