Poslednji Hamneijev put

Milioni ljudi u crnini ispunili su prostor velike Mosale imama Homeinija u Teheranu, uprkos jakoj vrućini. Redari su okupljene polivali vodom i usmeravali kolone vernika, kako bi se izbegao stampedo. Mnogi nisu uspeli da uđu u kompleks do početka namaza, islamske molitve, za bivšeg vrhovnog vođu Irana Alija Hamneija, ali se sa njenim prvim zvucima masa zaustavila i okrenula ka Meki. Po završetku obreda čulo se: „O, mučeniče, tvoj put se nastavlja.”

Američko-izraelski rat protiv Irana počeo je udarom koji je pogodio sam vrh Islamske Republike: 28. februara, u napadu na kompleks u Teheranu, ubijen je Ali Hamnei. Prema izveštajima iranskih medija koje su prenele strane agencije, sa njim su stradali i članovi porodice: ćerka, zet, unuka i snaha, odnosno ćerka i supruga Modžtabe Hamneija, sadašnjeg vrhovnog vođe.

Pogreb je odložen jer je glavna faza američko-izraelskog rata protiv Irana trajala 40 dana, od 28. februara do primirja 8. aprila, a i posle toga je region ostao u stanju krhkog i nepotpunog zatišja. Sedmodnevni obred počeo je 3. jula u Teheranu. Telo je izloženo u Mosali, jednom od najvećih molitvenih kompleksa u Iranu; glavna povorka juče je krenula kroz Teheran, zatim telo ide u Kom, duhovno središte iranskog šiitskog učenja, pa sutra u iračke gradove Nadžaf i Kerbalu, a prekosutra u Mašhad.

Sama geografija sahrane je mapa šiitskog sveta kojem je duhovno središte šiitskog islama u Iranu, grad iz kojeg proizlazi najveći deo verskog autoriteta Islamske Republike i u kome se oblikuje njena teološka elita. Nadžaf je mesto gde se nalazi grob imama Alija, rođaka, zeta i, za šiite, prvog zakonitog naslednika proroka Muhameda, zbog čega predstavlja jedno od najvećih duhovnih središta šiitskog islama. Kerbala je mesto mučeništva njegovog sina, imama Huseina, u bici 680. godine, događaja koji je postao temeljni simbol šiitskog otpora nepravdi i tiraniji. Mašhad je završna tačka tog puta: rodni grad Alija Hamneija i mesto svetilišta imama Reze, osmog šiitskog imama i najvećeg hodočasničkog središta u Iranu. Zato ova sahrana nije put od grada do grada, već hodočašće kroz istoriju, mučeništvo i duhovni legitimitet jedne civilizacijske tradicije.

Na crvenim zastavama koje su se mogle videti u Mosali ispisivani su slogani poput „O, osvetnici Huseina” i novoskovanog „O, osvetnici Hamneija”. Prvi poklič vekovima pripada jeziku šiitskog pamćenja i odmazde; drugi pokazuje kako se smrt bivšeg vrhovnog vođe svesno upisuje u tradiciju Kerbale. Ovi kadrovi podsećaju da u Iranu, politička poruka retko dolazi sama. Obično dolazi u crnini, stihom, suzama, podignutom pesnicom i vrlo jasnom namerom.

U Teheran su stigle delegacije iz više od sto zemalja, prema iranskim i regionalnim izvorima. Na nivou šefova država ili vlada bili su, između ostalih, premijer Pakistana Šehbaz Šarif, predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon, premijer Jermenije Nikol Pašinjan i predsednik Gruzije Mihail Kavelašvili i predsednik Iraka Nizar Amed. Tursku je predstavljao potpredsednik Vlade, Kinu visoki parlamentarni zvaničnik, Indiju visoki zvaničnici ministarstva spoljnih poslova, Avganistan ministar spoljnih poslova, dok je Rusiju predstavljao Dmitrij Medvedev, zamenik generalnog Sekretara za nacionalnu bezbednost. Među predstavljenim državama bili su i Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan, Kuba, Oman, Katar, Saudijska Arabija i Srbija, koja je bila predstavljena na ministarskom nivou.

Strani gosti okupili su se u vrlo krhkom miru, u gradu koji je do nedavno bio izložen teškim raketnim udarima. Sam događaj time postaje još složeniji, jer su tokom sukoba na mapi ratnih zbivanja završile i pojedine zalivske države koje su sada poslale svoje delegacije na oproštaj od ajatolaha, poput Saudijske Arabije i Katara. Iranski projektili i dronovi presretani su upravo nad tim zemljama, kao i nad drugim državama regiona u kojima se nalaze američke baze ili infrastruktura povezana sa ratom. U takvim okolnostima, bezbednost stranih delegacija teško da je mogla da bude rezultat isključivo iranskih garancija. Može se pretpostaviti da je postojala i šira, makar neformalna, mreža garancija da pogreb ne postane novo krvoproliće. Kako je Hedli Bul, jedan od najznačajnijih teoretičara međunarodnih odnosa 20. veka govorio o „anarhičnom društvu” država poretku u kojem nema svetske vlade, ali postoje pravila, strahovi i nužni dogovori, tako je i Teheran ovih dana ličio na mesto gde neprijatelji, rivali i posrednici privremeno prihvataju minimum poretka, da bi izbegli haos.

Mnogi analitičari su pretpostavljali da je logika Vašingtona i Tel bila da bi iznenadno uklanjanje Hamneija obezglavilo iranski otpor. Ta pretpostavka podsećala je na iskustvo Libije posle Gadafija i Sirije posle pada Bašara el Asada, gde je personalizovani poredak počeo da se raspada, čim je uklonjena ključna figura. Ipak, Iran deluje drugačije. Malo koja država daje toliko vidljive vlasti jednoj funkciji, kao što Teheran daje vrhovnom vođi, ali ispod te funkcije stoji gusta mreža institucija: Savet čuvara, Skupština eksperata, Korpus čuvara Islamske revolucije, pravosuđe, verski establišment i državna birokratija.

Zato je Hamneijeva smrt, iako je pogodila sam vrh sistema, u prvoj fazi proizvela suprotan efekat od očekivanog raspada. Ona je pacifikovala deo društva koje je mesecima bilo potresano krvavim protestima i još krvavijim ratom. Čak i oni koji ga nisu voleli morali su da priznaju da je njegova smrt postala nacionalni, a ne samo režimski događaj. U tome je paradoks iranskog poretka: funkcija vrhovnog vođe je izuzetno personalizovana, ali je sistem napravljen tako da vođu nadživi.

Ako je neka nasilna smrt u poslednjim decenijama promenila politički pejzaž Zapadne Azije, onda je to ova. Ne zato što je Iran ostao bez jednog čoveka, već zato što je pokazao da, bar za sada, ne ostaje bez države. Na kraju, možda sve najbolje objašnjava rečenica koja se pripisuje prvom ajatolu Homeiniju: „Očuvanje Islamske republike važnije je od očuvanja bilo kog pojedinca, pa čak i onog od najvišeg verskog značaja”.