Kultura ustuknula pred vlagom i promajom

Loznica – Mada skoro svako lozničko selo ima dom kulture, na prste jedne ruke mogu se nabrojati ona u kojima su ti objekti upotrebljivi, a kamoli da još i služe nameni. Sagrađeni uglavnom pedesetih godina prošlog veka, danas su zapušteni, ruinirani, puni vlage, zakatančeni ili čak urušeni. Vremena susreta sela, igranki, takmičenja pevača amatera, bioskopskih predstava ili gostovanja pozorišta, kada su domovi bili centri kulturnog i društvenog života sela, davno su prošla, a ovi, uglavnom predimenzionirani, objekti propadaju.

– Domovi su u vlasništvu Direkcije za imovinu, a mesne zajednice su samo njihovi korisnici. Lokalna samouprava je spremna da delom učestvuje u njihovoj sanaciji. Poslednjih pet godina svakom selu koje je tražilo novac za rekonstrukciju data su sredstva, ali je potrebno i učešće meštana. Nema svaka od 56 mesnih zajednica domove kulture. Tamo gde ih ima polovina je u nekoj funkciji, a samo ih je nekoliko u dobrom stanju – kaže za naš list član Gradskog veća Janko Aleksić.

U nekim selima je manji deo doma osposobljen za kancelarije mesnih zajednica, pretvoren u magacine ili prodavnice, dok su prostrane sale najčešće neupotrebljive. Za mnoge je svako ulaganje besmisleno pa tvrde da bi najbolje bilo sagraditi nove objekte. U prigradskom naselju Klupci ruiniran je dom pa bi hteli da dignu novi, Milina ga uopšte nema. U Jadranskoj Lešnici oronuo je od vlage, dok je zgrada u Novom Selu devedesetih služila kao karaula. U Donjem Dobriću salu su pretvorili u rukometno igralište, a u Lipnici dom je spolja renoviran ali je nad salom provaljen plafon.

Najmlađi dom u lozničkom kraju u Banji Koviljači nedovoljno je iskorišćen, u bioskopskoj sali godinama nije bilo projekcije. Čokešina je godinama imala ruševinu koja je ugrožavala bezbednost meštana koji su jedva dobili dozvolu da je sravne sa zemljom. U lokalnoj samoupravi kao suprotan primer ističu Lipnički Šor, gde su dom sredili i koristi ga folklorno društvo, a deo su izdali i imaju prihode.

Domovi uglavnom zvrje neiskorišćeni, a sela nemaju mesto gde bi se meštani, naročito mladi, okupljali, posebno u zimskim mesecima. Nebrigom države i meštana domovi nisu sačuvani a mogli su da budu adaptirani u manje proizvodne pogone koji bi u selima otvorili perspektive zapošljavanja, podigli život, da selima, ako već ne unapređuju kulturni, poprave životni standard.