Žene su tamo gde tražimo pravdu

Žene u srednjim godinama danas dominiraju srpskim pravosuđem više nego ikada u istoriji. Muškarci su pre dve i po decenije činili polovinu, pre jedne decenije trećinu, a danas tek jednu četvrtinu sudija u Srbiji. Podaci Visokog saveta sudstva (VSS) potvrđuju da je najveći broj žena na sudijskoj dužnosti upravo u periodu srednjih godina. Prosečna starost sudija u Srbiji je 51 godina. Na dužnosti sudije su 1.963 žene i 691 muškarac.

Procenat žena sudija je 74, a isti odnos „snaga” ima i sudsko osoblje – 8.247 žena i 2.879 muškaraca rade kao sudijski pomoćnici, državni službenici i nameštenici. Njihova prosečna starost je 47 godina.

Ako bismo imali neki sudski spor, najveća je verovatnoća da će nam suditi žena u srednjim godinama, čiji je raspored suđenja pretrpan i koja često nosi spise predmeta sa sobom kako bi ih proučavala kod kuće. Na funkcijama javnih tužilaca ranije su bili dominantni muškarci, da bi pre desetak godina bila jednako zastupljena oba pola, ali danas su i u tužilaštvima žene u većini. Prema podacima Visokog saveta tužilaštva (VST), od ukupno 695 javnih tužilaca u Srbiji – 432 su žene, a 263 muškarci.

Građani završavaju veliki broj pravnih poslova kod javnih beležnika, odnosno notara. Od 226 notara u Srbiji, 132 su žene, a 94 muškarci.

Pravnu pomoć u različitim životnim situacijama pruža advokatura, koja je tradicionalno bila muški posao. Danas u Srbiji ukupno ima oko 12.000 advokata, od kojih polovina radi u Beogradu. U ovoj pravosudnoj profesiji odnos snaga je danas skoro izjednačen – 52 naspram 48 odsto u korist muškaraca.

Pravda je vekovima bila u rukama „jačeg pola”. Muškarci su bili brojniji u svim pravosudnim profesijama i uvek na rukovodećim mestima.

Advokat Zora Dobričanin Nikodinović kaže da je prve korake u advokaturi, pre 35 godina, pravila kada je to bio muški posao. Zbog toga je, između ostalog, uložila mnogo vremena i rada da bi dokazala da je ravnopravna, pa i bolja od mnogih kolega. Danas je smatraju jednim od najuspešnijih advokata (ili advokatica) u Srbiji.

Brani optužene u ozbiljnim i najtežim predmetima. Novinari znaju da se u sudnici bori kao lavica za svoje branjenike, a javnost je poznaje i sa televizijskih ekrana, jer nikada ne odbija da pred kamerama iznese svoj stručni i lični stav.

Kao punomoćnik oštećenih, zastupa porodice ubijene dece u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” protiv roditelja dečaka ubice. Pored pravnih argumenata, iznosila je i one lične, ljudske i porodične. Pokušavajući da objasni i sebi i drugima kako je moguće da jedno dete učini tako monstruozan zločin, govorila je i o roditeljstvu i o opasnostima koje se kriju na društvenim mrežama.

– Ne postoji univerzalni recept za to da budeš dobar roditelj. Decu moraš stalno da osluškuješ, da si uvek na raspolaganju za razgovor kad deca to požele, da ih slušaš kako dišu i u najbukvalnijem smislu i da usmeravaš. To nije jednostavno. Nekad moraš da uđeš ukoštac, ali moraš da istraješ i uspostaviš pravilo. Deca vole pravila i vole ograničenja jer upravo to njima uliva sigurnost i poverenje. Mnogo je lakše da budete dobar advokat, dobar sudija, tužilac, dobar lekar, dobar inženjer, nego da budete dobar roditelj. A da li ste dobar roditelj, to se uvek preispitujete. Tako sam se trudila da vaspitavam i svoje sinove, da uvek budem tu za njih. Iako sam mnogo vremena provodila na poslu, izgleda da ipak nisam bila tako loša, jer je zanimljivo da su obojica odabrali da budu pravnici, pa je tako stariji Nikola skoro već pet godina advokat, a stiže i pojačanje jer je mlađi Andrija upravo ovih dana položio pravosudni ispit. Odrastanje dece nije lako i zahteva mnogo napora i kompromisa, na kraju se u konačan skor računa samo ono što je lepo, ali se kao iskustva sećamo i onog što nije – kaže Zora Dobričanin Nikodinović.

Nikada nije zaspala pre nego što deca dođu iz grada.

– Morala sam uvek da ih vidim, zagrlim, poljubim kad uđu u kuću, da znam kakvi dolaze kući, kako se osećaju, da čujem kako je bilo. Trudila sam se da znam sa kim se druže, zabavljaju. Međutim, i oni su trpeli zbog mog posla, pa ako sutradan ujutru imam neko teško suđenje gde mi treba posebna koncentracija, mi se dogovorimo da te večeri ne izlaze uopšte – kaže Zora Dobričanin Nikodinović.

Uspon u karijeri ne gradi se samo jednim slučajem, već godinama. Upravo u srednjim godinama, nakon 5. oktobra, branila je mnoge okrivljene u „slučajevima koji interesuju javnost”, i uglavnom dostizala ono što je vrhunac za svakog advokata, a to su oslobađajuće presude (slučajevi Ibarska magistrala, odavanje državne tajne, pokušaj ubistva u Budvi, ubistvo Slavka Ćuruvije).

Gradila je svoje odbrane i one su gradile nju, a sve to vreme bila je majka i supruga u porodici, ali i brižna i požrtvovana ćerka svojih već starih roditelja o kojima govori sa velikom ljubavlju i zahvalnošću.

– Na početku karijere, kada sam bila pripravnik, moj prvi principal mi je rekao da bez podrške porodice niko ne može da bude dobar advokat. To je posao koji traje 24 sata i porodica to mora da prihvati i da razume. Borba za pravdu i istinu je često borba sa vetrenjačama, ali i danas, posle toliko iskustva u advokaturi, mogu da kažem da nije lako, ali je lepo i opet bih isto – kaže naša sagovornica.

Događalo se da telefon zvoni i u dva sata noću i da mora da ustane i da ide, a to je baš bio problem dok su deca bila mala.

– Sigurno je da sam provela više vremena u sudnici, u pritvoru i zatvoru sa klijentima i u kancelariji, nego kod kuće sa porodicom. Posebno je težak i zahtevan rad u pritvorskim predmetima, kojih je bilo ne znam koliko. Moja koleginica Jelena je računala onako paušalno da sam u pritvoru provela minimum sedam, osam godina... možda i deset, što čekajući da uđem u posetu, što u posetama klijentima, a to niko ne može da plati. To je najteže u ovom poslu. Kad ukinu pritvor klijentu, kao da su i meni i baš sam se umorila, pa već neko vreme nerado ulazim u te „pritvorske” predmete. Moji me teraju da napišem knjigu, obećala sam im, moraću, ali ne znam kad jer mi uvek fali vreme, kratak mi je dan iako malo spavam – kaže Zora Dobričanin Nikodinović.

U srednjim godinama preživela je teži oblik korone, ali se i tada vratila u sudnicu u najboljem izdanju. Svoje uspešne odbrane i posebno mnoge oslobađajuće presude smatra svojim ordenjem, kaže da nekoliko smatra i „zlatnim olimpijskim medaljama”.

Srednje godine života su najproduktivnije za žene, jer upravo u tom periodu imaju dovoljno iskustva i zrelosti da mogu da napreduju u karijeri, a da istovremeno budu i majke, supruge i ćerke, pod uslovom da u porodici imaju podršku i razumevanje.

Saplitanje na putu ka vrhu

– Pravosuđe je nekada bio muški, a sada sve više ženski posao. Ipak, na najvažnijim mestima su uglavnom muškarci, a oni, kad vide ženu da se penje ka vrhu, nekako udruženo pokušavaju da je sapletu, a kad žena uspe da sve to prevaziđe i da ih preskoči – tek onda počinje respekt. Međutim, uspešnu ženu niko ne voli, ni muškarci, ni žene. Što pre to shvatimo, to je lakše i to je manje prolivenih suza i manje osećaja da ste dobili „nož u leđa”. Zato, drage moje uspešne žene, ne zavaravajte se da vas vole, ne, ne vole vas, samo ste im potrebne i čekaju trenutak kad ćete da se spustite, ali ne odustajte. Kuća ne leži na zemlji nego na ženi, pa tako i porodica i društvo. Zato, nema posustajanja, ni odustajanja, već glavu gore i sigurno, ali ženstveno koračajmo napred na svojim štiklama – poručuje Zora Dobričanin Nikodinović.