Ručna kosidba žita kao pre 150 godina

Oču­va­nje tra­di­ci­je ruč­ne ko­sid­be ži­ta odr­ža­lo se već 29 go­di­na u ba­nat­skom se­lu Sa­jan kod Ki­kin­de. Ma­ni­fe­sta­ci­ja Se­ver­no­ba­nat­ske že­te­lač­ke sve­ča­no­sti, ko­ju or­ga­ni­zu­je Kul­tur­no-umet­nič­ko dru­štvo „Adi En­dre”, pri­ka­zu­je ka­ko se ne­ka­da naj­va­žni­ji po­sao na voj­vo­đan­skim po­lji­ma, iako te­žak, od­ra­đi­vao uz pe­smu, dru­že­nje i do­bar za­lo­gaj.

Ka­ko se pre 150 go­di­na ko­si­lo ži­to, po­ka­za­le su eki­pe iz Sen­te, Cr­ne Ba­re, Čo­ke, Sa­ja­na i go­sti iz Ma­đar­ske. Naj­sta­ri­ji ko­sac, Fe­renc Ke­re­ši (89) iz Sen­te, ve­što za­ma­hu­je ko­som, kao i pre po­la ve­ka.

„Od še­sna­e­ste go­di­ne ko­sim. Ni­je la­ko, ali ima du­šu, ko­ju ma­ši­na ni­ka­da ne­će za­me­ni­ti, ka­že Ke­re­ši.

Sre­ćom, ova le­pa tra­di­ci­ja op­sta­je u Voj­vo­di­ni, jer se u po­je­di­nim po­ro­di­ca­ma pre­no­si na mla­đe ge­ne­ra­ci­je, ko­je obe­ruč­ke pri­hva­ta­ju sta­re obi­ča­je.

„Od ba­be i de­de sam učio, a ova le­pa tra­di­ci­ja u na­šoj po­ro­di­ci pre­no­si se s ko­le­na na ko­le­no. Ra­ni­je je sve bi­lo lep­še. Ni­je bi­lo me­ha­ni­za­ci­je, sve je ruč­no ra­đe­no. La­ko je sad da se ra­di ru­ku­ju­ći kom­baj­nom. I po­la­ko, nig­de se ni­je žu­ri­lo, ni­je bi­lo jur­nja­ve. Od to­ga se ži­ve­lo. Lju­di su se dru­ži­li, po­ma­ga­li jed­ni dru­gi­ma, ša­li­li se, a pu­stio se i glas, za­pe­va­lo se. Ovo je pri­li­ka da le­pa sta­ra vre­me­na otrg­ne­mo od za­bo­ra­va. Oku­plja­mo se sva­ke go­di­ne, da se pri­se­ti­mo, uži­va­mo i dru­ži­mo. Ode­mo na nji­vu pe­ške ili bi­ci­klom, ka­že za ,,Po­li­ti­ku” 19-go­di­šnji Ati­la Be­njoc­ki iz Sa­ja­na.

Pri­se­ća se sta­rih do­brih vre­me­na i nje­gov ko­le­ga iz eki­pe Cr­ne Ba­re, Zol­tan Abra­ham (51).

„Ka­da sam imao pet go­di­na, moj otac je već imao kom­bajn, ali se za­dr­žao i ovaj sta­ri na­čin ko­sid­be. To je ne­što naj­lep­še, jer se lju­di dru­že i u kon­tak­tu su. Kao klin­cu naj­lep­še mi je bi­lo kad smo se vra­ća­li sa nji­ve za­pre­žnim ko­li­ma, a ja sam spa­vao. To je bio slat­ki umor, se­ća se Zol­tan.

Voj­vo­đan­ski fru­štuk pod­ra­zu­me­vao je i ru­čak, jer se na nji­vi osta­ja­lo od 4 uju­tru, pa sve do su­mra­ka. Tu su že­ne igra­le glav­nu ulo­gu, jer bez nji­ho­vog ra­da u ku­ći i po­lju, ne bi bi­lo ni slat­kog užit­ka i ose­ća­ja pu­nog sto­ma­ka, a ta­da je sve lak­še i uspe­šni­je.

„Že­ne su pred že­tvu usta­ja­le ra­ni­je od mu­ška­ra­ca, jer su mo­ra­le da spre­me do­ru­čak i ru­čak, po­što se u po­lju osta­ja­lo do su­mra­ka. Na tr­pe­zi je bio oba­ve­zan do­ma­ći hleb ko­ji se sve­že pe­kao, ra­no uju­tru. Ku­va­ni krom­pir i ja­ja, kra­stav­ci i su­vo­me­sna­ti pro­iz­vo­di, za­tim sir, ki­se­lo mle­ko, pro­ja, štru­dle od vi­ša­nja, jer je u vre­me ko­sid­be nje­no vre­me, ali i ko­la­či sa ja­bu­ka­ma. Sve je to da­va­lo sna­gu že­te­o­ci­ma da iz­dr­že ceo dan na nji­vi”, pri­ča Il­di­ka Abra­ham, pred­sed­ni­ca KUD ,,Či­pet Ča­pat” iz Cr­ne Ba­re.

Na tak­mi­če­nju se, po­red iz­gle­da ko­sca i nje­go­ve eki­pe, bo­du­je oštri­na ko­se, vi­si­na po­ko­še­ne str­nji­ke, ali i na­čin na ko­ji su slo­že­ni sno­po­vi i pri­pre­mljen tra­di­ci­o­nal­ni že­te­lač­ki do­ru­čak. Uče­sni­ci su se opro­ba­li u pra­vim se­o­skim ve­šti­na­ma: tr­ča­nju po str­nji­ci, gu­ra­nju pa­or­skih ko­la i od­me­ra­va­nju sna­ga u vu­či ko­nop­ca.

„Do sa­da je uče­stvo­va­lo pre­ko sto­ti­nu eki­pa. Cilj ma­ni­fe­sta­ci­je je da pre­no­si­mo mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma ka­ko se ne­ka­da ra­di­lo i šta nas je ot­hra­ni­lo, ali i skla­pa­nje pri­ja­telj­sta­va ko­jih je za­i­sta mno­go”, re­kla je Ša­ra Be­njoc­ki, pred­sed­ni­ca KUD „Adi En­dre” iz Sa­ja­na.

Tre­nu­tak ka­da te­ški rad voj­vo­đan­skog se­lja­ka po­sta­je hleb ko­ji je ot­hra­nio mno­ge ge­ne­ra­ci­je, sli­ka je iz rav­ni­ce ko­ja ni­ka­da ne­će iz­ble­de­ti.